Verujte mi na reč i sigurno nećete pogrešiti

Povodom desetogodišnjice osnivanja SNS-a, član predsedništva ove stranke, naširoko poznati G. Vesić izjavljuje, a „Kurir“ prenosi: „Srbija je bila na ivici bankrota, a onda je stala na noge zahvaljujući SNS i Vučiću”. Istim povodom na to se nadovezuje potpredsednik SNS-a M. Jovanov, a ovog puta „Pink“ prenosi: „Vučić je pre svega pokazao ljubav prema državi, ljubav prema ovom narodu, i ovo što je uradio će ostati zapisano. On je sebi obezbedio mesto u istoriji. Ovaj period će se proučavati kao jedno zlatno doba Srbije”. I kao šlag na tortu, dolazi izjava marketinškog maga N. Krstića, a nju prenosi, a ko bi drugi nego „Pink“: „Imamo situaciju da Vučić nije danas na vlasti, Srbija bi odavno digla ruke od evropskih integracija...“.

Mogao bih dalje da nabrajam slične izjave poklonika i branitelja „napredne politike“ (koliko samo branitelja ima u ovom uzavrelom balkanskom kazanu!) i gde bi tome bio kraj. Čini mi se da su ove tri izjave sasvim dovoljne za analizu koja sledi. Šta nam one otkrivaju? Šta je za njih sve zajedničko? Pa krenimo redom.

Prosto rečeno, prva nam kazuje da nas je Predsednik (i njegova stranka) spasio od bankrota, i da smo izbegli katastrofu u vidu potencijalnog „grčkog scenarija“. Dakle, umesto grčkog scenarija ili „grčke salate“, dobismo „srpski scenario“ ili „šopsku salatu“. Budući da manjina u Srbiji više voli grčku od šopske salate, jasno je da je ukus većinskog naroda pogođen pravo u metu, jer jesti kupus i pečenje bez šopske salate, isto je kao i naručiti pihtije i trljanicu bez rakije. Prosto, to nekako ne ide! Srpski scenario nam je u duši, samo ga treba lepo napisati i nakititi, a Bogu hvala, imamo dobre scenariste koji se brinu o nama da ne prođemo kao braća Grci. Šta drugo reći nego da smo neizmerno zahvalni na toj brizi i požrtvovanju!

Druga izjava zaslužuje podrobnu analizu, jer otkriva mnogo toga o liku i delu našeg Predsednika, ali i još ponečemu. Prvo, ova izjava nam prenosi neizmernu, neizrecivu i bezuslovnu ljubav našeg Predsednika prema domovini. Drugo, zbog te ljubavi, ali i onoga što je u njeno ime učinio, žrtvujući se bez presedana, on je zaslužio počasno mesto u našoj znamenitoj istoriji. I treće, ljubav, žrtva, a i sama dela ljubavi, obezbedila su nam „zlatno doba“, tzv. „Periklovo doba“, jer je Srbija, poput stare Atine, u stvari, sada u „Zlatnom veku“ i na vrhuncu svoje moći!

Dakle, umesto grčke salate imamo Periklovo doba, a budući da je i Palma postao počasni konzul Grčke, jasno je onda zašto smo mi zaljubljenici u ovu mediteransku zemlju. Uzgred, pitam se samo gde nam je Aristotelova mudrost, Sokratova hrabrost ili Platonova vera u „idealnu državu“. No, izgleda da se mnogo pitam – pa ko još voli filozofiju i ta mudrovanja. Šta ima mi da mislimo, kada imamo onoga ko će to raditi u naše ime i za naš račun. Evo nove (srpske) krilatice: „Mislim, dakle, ne postojim“!

I treća izjava ukazuje nam na to da nismo samo izbegli grčki scenario, nego da smo zaobišli i katastrofu u vidu pobede retrogradnih i evrofobičnih snaga u Srbiji koje bi nas povele u ambis i udaljile od „svetle evropske budućnosti“. Naš najpoznatiji stručnjak za marketing saopštava nam da nas je izbor Vučića upravo od tog ambisa spasao! Opet se zahvaljujemo, ali ovog puta, većinskom narodu – mislim, onoj većini koja jedino ispravno glasa!

Sve u svemu, spaseni smo od finansijske katastrofe, živimo najbolji period u našim životima (takoreći, pisaće se o našem životnom standardu u udžbenicima ekonomske istorije), i možemo sigurno koračati u (evropsku) budućnost. Rečju, hvala vam svima i čestitamo vam jubilej. Naročito smo srećni kako nam sve to saopštavate: tako lako, sigurno i (samo)pouzdano!

Znate, dragi čitaoci, Tramp je osvojio većinsku Ameriku svojom retorikom. Sada pokušava i svet da osvoji. Imamo i neke evropske lidere (kao što je Berluskoni) koji toliko odišu sigurnošću da čovek ne može ništa drugo nego da im veruje. Tako i mi, jednostavno, moramo verovati u sve ovo što nam je saopšteno. Pa nismo valjda toliko ludi da proučavamo tamo neku heuristiku samopouzdanosti, koja nam kaže da kada su pojedinci (i političari, naravno) sigurni u ono što pričaju, kada odišu tim famoznim samopouzdanjem i izgovaraju „antologijske“ rečenice, onda im mi više verujemo!

Da, da, više verujemo samopouzdanim ljudima i onim izjavama koje su iskazane sa većom dozom sigurnosti. Takve izjave zvuče kredibilnije! A ovi naši političari to dobro znaju – pa nisu džabe okruženi marketinškim (i drugim) magovima! Čarobni štapić je tu: samo ga treba SIGURNO podići!

I za kraj, imate izbor: ili ćete verovati izjavama (domaćih) političara i analitičara, ili ćete verovati njihovim kritičarima i tumačima njihovog ponašanja. Da podignem verovatnoću ovog drugog izbora: VERUJTE MI NA REČ I SIGURNO NEĆETE POGREŠITI!