Vučićevci i antivučićevci

Da li ste ikada pokušali da razborito polemišete sa nekim okorelim obožavaocem (moderno, fanom) Vučića u vezi sa aktuelnim političkim pitanjima?

Ako niste, savetujem da to ne činite, jer nećete imati uspeha u prezentovanju svojih stavova, čak i da ste veoma umešni u tome.

S druge strane, slična sudbina će vas zadesiti ako to isto pokušate, ali sa zagriženim protivnikom Vučića i njegove politike. Ovaj drugi nije tvrdokorni pristalica opozicije ili nekog opozicionog lidera, već je više, što bi narod rekao, antiprotivan.

I tako, sada imamo Vučićeve pristalice i protivnike, a imali smo titoiste i antititoiste, slobiste i antislobiste, pa onda tadićevce i antitadićevce... Kuda bi nas odvelo nabrajanje za i protiv nekog političkog lidera ili autokrate? Zaista, kao da nas obeležava (bar jedan deo naroda) upravo taj prefiks grčkog porekla anti, u značenju protivan ili suprotan kada se nađe ispred neke druge reči.

U poslednje vreme smo i antinatovci, antiglobalisti i slično, kako bismo bili antipatični drugima, a simpatični sebi samima.

Opštepoznato je da se dete buni onda kada njegove ili njene potrebe nisu zadovoljene. Nisi mi kupio igračku – bunim se, plačem, derem se, sve činim da se moj cilj ostvari. Da li je taj cilj, objektivno gledano, opravdan ili ne, nije važno – dete se buni uvek i samo sa jednim ciljem, da zadovolji svoje potrebe. No, to je dete, i to je normalno, ali šta ćemo sa odraslima koji se ponašaju na sličan način?

Bune se protiv NATO-a. Kad ih pitate što, izneli bi određene argumente koji piju vodu, ali kada bi ih suočili sa kontraargumentima, teško da bi vas uopšte saslušali, a još manje ih prihvatili. Na stranu to što polemika za i protiv NATO-a uopšte nema utemeljenje u realnosti, jer niko i nije aplicirao za ulazak u ovu organizaciju, niti nas je ona pozvala da uđemo. Bitno je da se bunimo, a pri tom ako je neko protiv koga se bunimo deo naših (naročito skorašnjih) stereotipnih predstava o stvarnosti (NATO je to sigurno), utoliko bolje.

Zamislite tek Ameriku, Albaniju, Centralno obaveštajnu agenciju (CIA), Evropsku uniju, Klintona, a kod onih obrazovanijih - globalizam, neoliberalizam i ostale svetske utvare koje nam stalno nanose štetu.

No, vratimo se vučićevcima i antivučićevcima. Uđoh ja u polemiku sa jednim poklonikom Vučićeve politike, krenuh razumno, u stilu, „pa dobro, imao je on (i Vlada na čijem je čelu) uspeha u spoljnoj politici, recimo, u trgovinskom ratu sa našim susedom Hrvatskom ili u promociji dobrosusedske politike sa BiH ili Albanijom, ali mu puno toga škripi u unutrašnjoj politici”, pa počeh da navodim medije, javna preduzeća, neefikasnu upravu itd, kad ono moj sagovornik, iako nije žustro reagovao (što je za pohvalu), poče da iznosi stavove tipa Vučić će maltene da reši sve, uz nabrajanje: Kosovo, EU integracije, plate, penzije i šta sve ne.

I tako, niko se nije makao od početnih pozicija, a meni ostade jedan utisak, tačnije jedno pitanje koje me je zaintrigiralo: otkud tolika fascinacija, što bi rekao Kesić, jednim čovekom?

Da li je moguće da jedan čovek ima preko 50 odsto poverenja glasača (ujedno nezasluženo i njegova stranka)?

Pomislih, kao što većina (pogrešno) veruje, da je to odlika samo našeg naroda, odnosno tzv. sadomazohističkog karaktera (kako smo učili još na studijama prava), pa se setih i Rumuna, i Albanaca, i Nemaca, i drugih. Znači, nije. Onda pohitah ka stručnoj psihološkoj literaturi i kao da se, sama po sebi, nametnu određena argumentacija koja pije vodu. U pitanju je tzv. preterana emocionalna koherencija ili, jednostavnije, halo efekat!

Reč je o pojmu sa kojim psiholozi barataju već oko jednog veka, ali koji, nažalost, nije stekao širu upotrebu. Jednostavno rečeno, radi se o tendenciji da nam se kod neke osobe sve sviđa (ili ne sviđa), čak i ono što nismo videli. Najčešće se halo efekat vezuje za prvi utisak o nekoj osobi, pa ukoliko je bio pozitivan, on će se proširiti i na druge (njegove ili njene) osobine, nezavisno od toga kakve one zaista jesu. S tim u vezi, setih se kako naš Premijer nije bio popularan pre dolaska na vlast (bar ne u istoj meri), i pade mi na pamet ključni događaj kojim je „kupio” ogroman deo našeg biračkog tela – hapšenje Miškovića. Na taj način, on je jasno pokazao ljudima da je hrabar, čim je, poput Eliota Nesa, uhapsio kontraverznog srpskog biznismena, do tada nedodirljivog (nezavisno od toga što to nije on učinio, niti mu je u opisu posla, već nadležne institucije, ali koga briga).

Halo efekat je počeo da deluje nakon tog događaja – čim je on hrabar, znači i da je pošten, velikodušan, vredan, itd. Emocionalno koherentna slika, nema šta. I ne samo to, određena psihološka istraživanja pokazuju da birači procenjuju kompetentnost političara na osnovu izraza lica. Političari sa jakom bradom i blago samouverenim osmehom bivaju automatski procenjeni kao kompetentni. Štaviše, ovim automatskim procenama tri puta više su skloniji politički neinformisani pojedinci koji gledaju televiziju u odnosu na one koji su više informisani i manje gledaju televiziju. Ako ne verujete rezultatima ovih istraživanja, popričajte sa nekim našim starijim sugrađaninom, koji je naseo na idealizovanu sliku našeg Premijera, i koji često gleda „ružičastu televiziju” (i ne samo nju), i sve će vam biti jasno.

Ovaj psihološki mehanizam prisutan je i kod antivučićevaca. Halo efekat kod njih deluje u istom, ali negativnom pravcu: prvi utisak vezuje se za Vučićevu burnu i nevaljalu prošlost okorelog radikala, i tu se do dan-danas ništa nije promenilo. „Vuk (mali Vuk ili Vučić) dlaku menja ali ćud nikada” – tako rezonuju antivučićevci.

To što je on pokazao hrabrost na komemoraciji u Srebrenici ili suzdržanost i odgovorno ponašanje u trgovinskom ratu sa Hrvatskom, jednostavno se ne vidi, ili vidi, ali ne priznaje. Tipičan antivučićevac, poput goreopisanog malog i nestašnog bundžije, stalno nešto zamera, ništa ne vidi pozitivno, pa tako ni kada ugleda sliku našeg Premijera. Opet, emocionalno koherentna slika, ali crno obojena.

I vučićevci i antivučićevci fascinirani su jednim čovekom. Nekada mi se čini da se to graniči sa opsesijom. Ona će se na narednim izborima verovatno još jednom ovaplotiti u podršku od preko 50 odsto glasača, opsesija će se nastaviti, dok ne dođe neki novi Vučić. Šansa da se to ne desi je mala, sve dok je ružičastih televizija, škola koje ne obrazuju pojedince u pravcu kritičkog sagledavanja stvarnosti, obilatog čitanja lakog štiva i kratkih Fejsbuk postova, umesto stručne i edukativne literature.

Za to vreme institucije nastavljaju da rade neefikasno, najčešće u službi pojedinačnih, partikularnih ili partijskih interesa. Mali broj ljudi usmeravaće pažnju javnosti na njih, uzvikujući „institucije su važne, a ne pojedinci, jačajmo njih, a ne pojedince na vlasti”, ali džaba sve to – ipak je jedan čovek, u ovom vremenu Vučić, a sutra neko drugi, lakši za oko, srce i um, a te institucije – pa ko to uopšte razume!

Fascinacija ličnostima (autoritativnim ili autoritarnim, a naročito ovim drugim) nastavlja se do nekog novog filma sa neustrašivim glavnim junakom, većinom publike koja će mu klicati i diviti se, jednim manjim delom publike (plus-minus pet odsto) koja će biti protiv glavnog heroja, i jednog, nemalog dela te iste publike koja takav film neće ni gledati.