Žeđ za pravdom

Dan 10. januar 2021. – po svemu “neobičan”. Usred zime udari grom iznad našeg Grada, ko da najavljuje neka neobična dešavanja. Sudeći zdravorazumski, turbulentna Godina nas očekuje. Oseća se to i u vazduhu.

Već sâm početak godine, nakon one “teške” 2020. bejaše težak. U našem Gradu desio se vrlo tužan i nesrećan događaj – izgubismo dva života, od kojih jedan vrlo mlad, i to onako, ko od “šale”. Jedno nesrećno ljudsko stvorenje iz plejade onih “neiživljenih” i željnih lažnog dokazivanja, zavi u crno dve porodice i njihove prijatelje, ali i ceo naš Grad.

Nedostaju reči da se iskaže tuga i saosećanje zbog ovog događaja. No, on (događaj), nažalost, nije usamljen. Bilo je u skoroj prošlosti u našem gradu i državi još puno slučajeva kada su bezumni ljudi “odnosili” mlade ili starije živote.

Svi ovi događaji imaju jedan zajednički imenitelj. Počinioci ovih dela imaju “jeftin” odnos prema sopstvenom životu. Njihov život se i ne može označiti velikim Ž. Taj “životić” prepun je rizika, bahatosti, potrebe za lažnim dokazivanjem brzom vožnjom ili drugim ekstremnim aktivnostima – totalnim ubrzanjem života. A Život to ne trpi – ne voli da ga ubrzava niko. Naročito ne Život mladih ljudi. Ima on svoja pravila po kojima se sveti i sve vraća u ravnotežu. Kakav će, posle svega, biti život tog mladog, nesrećnog vozača?

I to ne bi bilo sporno, bar ne nama koji smo imali samo malo više sreće te nismo potpali pod “oštricu” tih (mladih) bahatih ljudi. Ne bi bilo sporno da su posledice pogodile samo njih. Jer naš narod ima onu: “Kako seješ, tako ćeš i da žanješ”. Problem je to što su posledice nečije bezumnosti pogodile DRUGE LJUDE, a naročito one koji su bili tek na početku Života!

Baš na dan Svetog Stefana, 9. januara zime Gospodnje, tik nakon održanog protesta s pravom ogorčenih građana, negde oko 20 časova, izveo sam svoje dete da uživo vidi sneg kako pada. Na raskrsnici u samom centru Niša, kod Hrama Svetog Luke, regularno čekajući na inače veoma “dugačkom” semaforu, prolete pored nas crni auto zatamnjenih stakala (BMW ili AUDI) brzinom bar duplo većom od dozvoljene, preteknu vozilo sa DESNE strane, ulete u “makazice” (preko pune linije na mostu) da pretekne još jedan auto i izađe iz našeg vidokruga…

Našao sam se u čudu i neverici! Da li je moguće da se nakon tragičnog događaja, protesta i opšteg uznemirenja javnosti, neko tako bezobzirno oglušuje o sve apele i na taj način ponaša?! Da li je moguće da do njegove svesti ne dopire jauk stradalog deteta i drugih stradalih?! Nemam odgovor na ta pitanja, a i ne verujem da ih ja mogu i dati. Ostaviću ih psihijatrima i drugim stručnjacima za sociopatske i druge mračne strane ličnosti.

Zato postavljam principijelno pitanje: Kako sprečiti ovakva ponašanja? Koje su to mere koje mogu zaustaviti ovu bezumnost i posledice koje iz nje proizilaze?

Da krenemo od onoga šta ih neće zaustaviti. Prvo, edukacija neće – kakva god, u školi, u medijima, apelima građana. Drugo, novčana kazna? Možda da, ali možda i ne – sve zavisi od njene visine i osetljivosti počinilaca na tu meru. Pre toga se postavlja pitanje: Kako ih uopšte i kazniti? I tu dolazimo do centralne teme – povećanja verovatnoće otkrivanja potencijalnih počinilaca ovakvih dela.

To je ključno! Oni mora unapred da znaju da će biti OTKRIVENI I KAŽNJENI! Za ovo prvo nadležna je, pre svega, policija. Ozbiljna javna politika bezbednosti predvidela bi postavljanje KAMERA na svim važnim raskrsnicama i bulevarima u gradovima širom Srbije. Koliko to košta? Jel to skuplje od fontane u Nišu i spomenika u Beogradu? Samo pitam! Imamo pravo, kao građani, da pitamo kako se troši naš novac! Shvatite to, političari!

Za ovo drugo, nadležan je sud, a sud je vezan zakonima ove države. S tim u vezi, postavljam generalno pitanje: Zašto su građani ovoliko revoltirani kaznenom politikom u Srbiji? Zašto narod ima osećaj da nema PRAVDE u ovoj zemlji ili da je ona selektivna?

Za kraj da kažem da čovek nije “zbir creva, kostiju i kože”. Čovek je mnogo više od toga, i on želi da njegov Život ima smisao. A da bi ga imao, taj čovek mora da utoli, između ostalog, i ŽEĐ ZA PRAVDOM!

Dostojanstven Život pružićemo našim građanima onda kada se osećaju bezbedno i kada pravda, shvaćena kao “ni po babu ni po stričevima”, zakuca na njihova vrata, a naročito vrata nedužnih ljudi! Dok se to ne desi, imaćemo stalne društvene tenzije, nerazumevanja i opšti osećaj nesigurnosti!

Ako je ikako moguće, neka ovaj APEL dođe do ušiju onih koji brinu o bezbednosti naših građana, uključujući i donosioce odluka u sferi politike bezbednosti. Ako ništa drugo, odgovarajućim merama – uvođenjem kamera, trepćućih svetala, ležećih policajaca, zaštitnih ograda duž pešačkih staza, rešavanjem problema parkiranja i pooštravanjem kaznene politike, štitite i Vašu decu! Zar to nije dovoljan podsticaj, ako ga u sferi svesti za javno dobro nema dovoljno?