O demokratiji

Čovekova sposobnost za pravdu čini demokratiju mogućom, ali čovekova sklonost nepravdi čini demokratiju neophodnom - Reinhold Niebuhr

Na pitanje - "šta da radimo i da li i za koga da glasamo" čak ni na dan prethodnih izbora nisam imao jasan odgovor. Ipak, glasao sam jer Niš volim više od sopstvene intuicije. U danima i mesecima posle nije nam mnogo stvari jasnije, lutamo svi zajedno, građani, opozicija. I možda bismo lakše podneli lutanje kad bismo znali šta nam je krajnji cilj.

Zasad to ne znamo, na tome se i dalje delimo i na tome ova vlast profitira. A jedini cilj mora da bude ponovno uspostavljanje demokratije u Srbiji. Ona je jedini garant odabira najkvalitetnijih ljudi za obavljanje javnih funkcija.

Upravo tu leži rešenje najvećeg dela naših problema. U suprotnom, imaćemo i dalje vlast koja je uspela ono što nijedna druga nije ni pokušala - da pronade najlošije ljude u svakom kutku ove zemlje i probudi ono najgore u malo dobrih ljudi.

Ono što živimo danas je samo posledica odluka donetih 2012. godine - godine u kojoj smo odustali ne samo od demokratije, nego i od politike. Jer iako je većem delu apolitične Srbije pobeda naprednjaka te godine delovala kao nebitna tranzicija vlasti praćena lakim notama trubača i još lakšim floskulama ala 'sjaše kurta da uzjaše murta' (rečenice koja je inače glavna matrica naših najvećih zabluda), onima koji su poznavali likove i dela pobednika, ova promena je bila tektonska.

Ona je uz sve kratkotrajne šminke i lažni kontinuitet značila i kraj ionako slabog sistema uspostavljenog petooktobarskim promenama. Bio je to definitivni kraj pokušaja da gradimo demokratiju.

A petooktobarska demokratija jeste kao i svaka mlada demokratija te 2012. godine delova anarhično. U svojoj ranoj fazi to je bilo i očekivano. Bolujući od boljki kojima su sklona sva tranziciona društva - korupcija, neefikasnost, komešanja službi bezbednosti, haos u medijskoj sferi, naša demokratija je na leđima nosila i odnos prema zločinima iz devedesetih, Haški tribunal, atentan na predsednika Vlade, formalno otcepljenje dela naše teritorije, spoljne pritiske i sa istoka i sa zapada i unutrašnje od strane antisistemske, a zapravo antidemokratske, opozicije.

Posle svega toga, pretpostavljam da je najlakše bilo samo odustati. Zameniti anarhiju autokratijom. Međutim, demokratija je put, ne i krajnja destinacija. A borba za demokratiju i obnavljanje poverenja u demokratske procese je konstantna borba.

Ono što je ipak poražavajuće u svemu je što finalan udarac našoj slaboj demokratiji nisu zadali oni koji su 10 godina unazad glasali protiv nje. Ljudi koji u demokratiju ionako nisu verovali ni ne shvatajući da je pre svega njima potrebna.

Ne, promene su došle na talasu razočarenja ‘liberalnog’ dela našeg društva, bekstva od politike kroz bele listiće, želje za efikasnosnijom i tvrđom rukom koja će navodno rešiti pitanje Kosova i Evropske Unije, usput ignorišući demokratske institucije koje smo tek krenuli da gradimo, kao i to što je čak i krug dvojke i ono malo najtvrđeg demokratskog jezgra u drugim delovima Srbije osetilo da dekadenciju Žutih treba da stigne kazna besnog proleterijata.

Računalo se, pretpostavljam, da će naprednjačka vlast biti kratka čistka koja može da pomogne ozdravljenju bolesnog tranzicionog društva.

Ono što mnogi nisu očekivali je da će dekadentni Žuti u ovom novom sistemu dobiti ne samo zaštitu, nego i platformu koja će njima, kao i njihovim novim partnerima omogućiti lagodan život u decenijama koje dolaze. U tom novom sistemu, demokratija je žrtvovana, političke orijentacije su ostavljene po strani, čak je i navodno verovanje u Vođu podređeno samo jednom cilju - bogaćenju i hedonizmu.

Hedonizam je danas jedina ideologija našeg društva. Jer iako se to često ponavlja uz podsmevanje, stub ove vlasti ipak nije sendvič iz autobusa, već aperol spritz sa promenade.

Jedino što tome može da stane na put je novi bes onih koje je svaki sistem do sada izneverio. Onih koji su navijali za smenu Dosmanlija, za dolazak radikala pa naprednjaka, onih koji i dalje drže blago izbledeli kalendar našeg Predsednika na zidu. Naprednjački proleterijat će jednog dana doneti demokratiju u Srbiju.

To je nešto na šta ova "druga" Srbija mora da računa i to je nešto što se na primeru Niša već polako vidi. Samo opcije koje će moći da komuniciraju sa građanima zaboravljenim u mraku ove vlasti, koje će uspešno zagrabiti jezgro glasova SNS-a će moći da računaju na pobedu.

Na talasu te pobede prvi cilj moraće da bude ponovno uspostavljanje demokratije.

Kada dođe taj dan, a doci će - nadam se da će neke nove vlasti umeti da cene šansu da rade na obnavljanju demokratije. Samo tako ćemo napraviti temelje novog društva koje više nikad neće skliznuti u diktaturu. Koje će pomiriti “obe Srbije” i čuvati prava i jednih i drugih. U suprotnom, bogati će biti bogatiji, siromašni siromašniji, ovo će biti društvo nesrećnih ljudi i svetlucavih fasada.

Odabir najboljih ljudi kroz demokratske procese će teći sporo i uz dosta saplitanja, menjaće se izborni zakoni da bi se donošenje odluka vratilo na nivo najbliži običnom čoveku; kroz oslobadjanje medija, kulturnih institucija i školstva omogućiće se novim generacijama da formiraju sopstvena slobodna mišljenja.

Sve to biće početak jednog novog demokratskog društva. Društva za koje ćemo morati da se borimo svakog dana. I demokratije od koje nikada više nećemo da odustanemo.