Faraonizacija umesto decentralizacije

Gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović nedavno se slikao u polovičnom kostimu faraona, kako je rečeno, na maskenbalu u Strumici. Fotografija je zapalila društvene mreže, a Cvetanoviću nije bilo jasno zbog čega, jer je, kako je rekao, morao da se odluči za taj kostim zbog svoje kilaže.

Pored toga što je gradonačelnik, on je i predsednik Federacije evropskih karnevalskih gradova Srbije, pa gledano iz tog ugla, maskiranje donekle i jeste njegov posao. Maska sama po sebi nije vulgarna. Nije ni ofucana, taman mu je, a nije ni pogrešno stavljena.

Zaista, da se čovek, baš kao i Cvetanović, pita otkud takve reakcije u javnosti?

Vrlo prosto. Za raziku od drugih maski, koje uglavnom nešto skrivaju ili daju drugačiju sliku nekoga ili nečega, ova gradonačelnikova je zapravo otkrila i ogolila ono što mnogi godinama unazad primećuju - faraonski tip njegove vladavine u društvu koje sebe naziva demokratskim i koje je, na kraju, po Ustavu i dalje demokratsko.

Tako da izbor maske nije mogao da bude bolji, a još zanimljivija je informacija koju je dao sam Cvetanović - da su maske učesnici sami birali. Ovde ima prostora i za malu psihološku igru oko nekih naših odluka na koje utiče podsvest, a čime su se bavili vrsni psiholozi poput Junga ili Frojda.

Podudaranja sa slavnim egipatskim faraonima ima na pretek. Od nesmenjivosti, jer je već u trećem mandatu i ogromne imovine o kojoj su pisali novinari Južnih vesti i KRIK-a, do porodične tradicije kojom se Cvetanović često ponosi. Sam je rekao da njegova porodica važi “za neki ‘mačo men’ u Leskovcu”. Tu su i čuvene konferencije na kojima se hvali ili razračunava sa nesitomišljenicima i medijiima. Onda brojna putovanja po svetu, ponekad u biznis klasi, i nešto “čvršća ruka” u kabinetu uz očiglednu želju da odlučuje o svemu i pita se za sve u Leskovcu. I onoga što jeste i onoga što nije u njegovoj nadležnosti.

Ono što ga uzdiže u red besmrtnih faraona je veličanje njegovog lika i dela još za života i to od strane omladine lokalne Srpske napredne stranke koja je njegov 50. rođendan proslavila uz poruku “Hvala ti što postojiš” i “Volimo te…”. Pričalo se da je lokal u kojem se slavilo obezbeđivala policija, koja je umesto narodne, toga dana očigledno bila u službi jednog čoveka.

Uspeo je čak da pomeri i vreme, pa je tako Dan grada Leskovca jednom, u njegovom mandatu, obeležen 9. umesto 11. oktobra. Navodno je morao da putuje u Čikago, pa se požurilo sa organizacijom, mada su u Kabinetu rekli da je 9. više odgovarao nekim dobitnicima priznanja.

Imajući sve ovo u vidu, dođe nekako normalno da se Cvetanović slika sa maskom egipatskih vladara i eksploatatora robovlasničkog sistema. Pa neće valjda sa maskom zeca ili nekog miša, a prvi je još devedesetih godina u Leskovac doneo giros. Da ne pominjemo nekadašnje poslove - of-šor firmu u Rusiji, kafić u Leskovcu, uzgajanje grožđa i studiranje po brojnim svestkim univerzitetima.

U celoj priči se zapravo i ne radi samo o Cvetanoviću. Društveni problem je mnogo širi i tiče se svih faraona po opštinama i gradovima Srbije.

Umesto decentralizacije koja bi lokalnim samoupravama, a samim tim i lokalnim zajednicama, donela više autonomije u svakom smislu, ojačala ulogu građana, otvorila javne rasprave, od uprava napravila servise, pa i ostavljala više novca u kasama, mi smo u 21. veku dobili faraonizaciju - lokalne funkcionere koji “puštaju kišu”.

Tačan broj im se ne zna, ali su zato čuveni po svojim delima - od Brusa do Subotice.