Jačanje centralno-istočne Evrope ili jačanje desnice i populizma?

Republika Poljska je ovih dana obeležila 550 godina parlamentarizma, a Skupština ove evropske zemlje, uz podršku Vlade Poljske, odlučila je da na trećem Samitu parlamentaraca zemalja centralne i istočne Evrope, kako su nazvali svečanost povodom jubileja, ugosti predsednike skupština iz njima susedskih zemalja, ali i iz zemalja Balkana.

Parlamentarizam, kao osnovu demokratskog društva, Poljaci su rešili da obeleže promovisanjem ideje o jačanju centralno-istočnog bloka. Kada se pogleda agenda ovog skupa svi predlozi su na mestu i u skladu sa onim što muči skoro svaku državu pomenutog regiona - infrastruktura, ekonomija, izgradnja puteva, energetski sistemi, regionalna saradnja, migranti, održivi razvoj. Za sve ovo, kako su sami rekli, funkcioneri Poljske traže podršku svojih suseda i potencijalnih partnera sa Balkana.

Međutim, kada se sve to posmatra kroz prizmu Evropske unije koja je poslednjih godina i meseci Poljskoj, najblaže rečeno, davala minuse pre svega u oblasti medija i pravosuđa, dobija se potpuno drugačija slika. Zašto minuse? Vlada Poljske je nedavnim “reformama” pravosuđa, prema oceni EU, vladajućoj stranci Pravo i pravda omogućila da postavlja sudije političkim imenovanjem. Mediji koje kontroliše vladajuća stranka, među kojima je i nacionalna televizija, bave se propagandom, a kako je u razgovoru sa novinarima rekao jedan od zamenika predsednika parlamenta, vladajuća većina koristi određne medije “kako bi se štitila od onih drugih koji je napadaju”.

Ni u Sejmu, kako se zove poljski parlament, ni u Ministarstvu spoljnih poslova ne kriju da oni traže razumevanje i podršku i za politiku koju sprovode na unutrašnjem planu, a koja je u pojedinim oblastima i tek kako suprotna načelima demokratije i EU. Čak, pojedini zvaničnici Poljske, raduju se jer vide da se takva politika, možda i pre njih, sprovodi u Mađarskoj, članici Unije, koju vide kao važnog partnera. Obrisi te politike, u većoj ili manjoj meri, primetni su i u pojedinim zemljama Balkana, među kojima je i Srbija.

Nije tajna da članice Višegradske grupe (Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska) već imaju populiste i partije desne orijentacije na vlasti, na svim nivoima ili u određenim delovima, a čini se da ih samo istorijski otpor Poljske prema Rusiji sprečava da se u većoj meri okrenu njihovom nezvaničnom učitelju - Vladimiru Putinu. Naravno, nijedna od pomenutih zemalja se ne odriče Evropske unije. Naprotiv, ali izgleda da bi iz tog saveza da usvoje samo ono što njima odgovara, a to definitivno nisu osnovne tekovine demokratije, već uglavnom ekonomski interesi.

Ruku na srce, ni Evropska unija im nije dala ono što su oni od nje očekivali, a to je jednakost u svemu sa zemljama zapadne Evrope. I dalje, kako sami kažu, unutar Unije postoje zemlje prve i druge kategorije. Oni su posle toliko godina u Uniji očekivali da budu makar u istom avionu, a da se razlike ogledaju samo između biznis i ekonomske klase. Gledajući način na koji se kreira budžet Unije, gde gro para odlazi na zapad, to i dalje nije slučaj.

Dakle, prostom analizom društveno-političkih dešavanja u pomenutim zemljama dolazimo do pitanja da li je ideja jačanja saradnje zemalja centralno-istočne Evrope, zapravo jačanje desnice i stvaranje potencijalnog saveza, koji bi u svakom trenutku mogao da odgovori na svaku kritiku Evropske unije koja se tiče kršenja nekih od osnovnih načela, ne samo Unije, već demokratije i ljudskih prava u načelu?

Da li je to ideja o savezu koji bi zajedničkim delovanjem umanjio uticaj EU u pojedinim oblastima i promovisao populizam? Kakve bi posledice po građane ovog regiona, ali i čitave Evrope mogao da ima takav savez?

Taj centralno-istočni savez, makar dok se Poljska pita, neće biti “u velikoj ljubavi” ni sa Rusijom, pa će donekle biti “brana” i za sveprisutnije uticaje sa istoka. Tom otporu će dodatni doprinos dati i zemlje članice EU iz tzv. Baltičkog bloka (Litvanija, Estonija, Letonija), kao i članice EU sa Balkana (Slovenija, Hrvatska, Rumunija, Bugarska). Ipak, među zemljama članicama tog potencijalnog saveza, svakako će biti onih kojima su populističke političke ideje Putina daleko bliže od pojedinih načela EU.

U Varšavi je svojevremeno podignut veliki spomenik nekadašnjem francuskom predsedniku Šarlu de Golu, jer je Poljacima pomogao da sačuvaju nezavisnost u osvajačkom naletu Boljševika 1920. godine, nakon Prvog svetskog rata. Upravo je De Gol govorio da “politika ne vredi ništa van realnosti”.

Najnovije ideje Vlade Poljske o osnaživanju i udruživanju svakako jesu u osnovi političke, ali nisu daleko od realnosti u kojoj u ovom trenutku živi dobar deo, ako ne i čitava Evropa. Drugo je pitanje koliko ta politika vredi, ali ako će da guši različite slobode kako bi se održala, onda takva politika ne vredi ništa, koliko god da je realna.