Kratak put od najveće izborne pobede do najvećih protesta

21. juna se u centralama naprednjaka širom Srbije čula truba i igralo kolo. Slavila se najveća pobeda od kada SNS učestvuje na izborima.

Samo su 2 nedelje bile dovoljne da pesmu zameni zvuk pištaljke, urlici nezadovoljnih građana i staklo koje puca.

Kako je moguće da se podrška od 60 i kusur procenata pretvori u narodni bunt?

Sva objašnjenja staju u narodnu poslovicu "kako seješ, tako žanješ".

SNS i njihov lider Aleksandar Vučić 8 godina potcenjuju građanina Srbije. Konstantno se trude, putem svojih medija, spinova i drugih igrarija na unutrašnjem, ali i spoljnom političkom planu, da od građanina naprave podanika. Poslušnika koji će slepo verovati u svaku njihovu laž i to progutati uz sendvič koji mu daju. I da, uspeli su u jednom delu. Ali su se izgleda preračunali za procenat koji je preostao.

Taj procenat je sada na ulicama. U toj masi su i desni i levi. I nacionalisti i evropejci. Prvosrbijanci, drugosrbijanci, a ponajviše trećesrbijanci. Čuveni milenijalci ili generacija Z. Tu su i gejevi i homofobi. Prozapadni i proruski. Svi su tu. A veže ih samo jedna stvar - neizdrživo nezadovoljstvo. Muka im je da ih lažu. Dosta im je prenemaganja sa TV-a. Lažnih izbora, lažne opozicije, lažnih novinara, lažnih analitičara. Lažne statistike i informacija o koroni.

Žele istinu. Iskrenost i odgovornost. Samo to.

Ništa teško naizgled, ali za aktuelnu garnituru na vlasti, u trenutku kada njihova moć probija plafon i sa izazovima koji su pred njima, prilično neostvarivo.

Zato se među građane ubacuju oni koji u džepu nose baklju. A dobro znamo ko su oni još iz vremena dok smo sedeli po kućama. Ili nose suzavac. Ili kamen. Bilo šta zgodno da se baci na policiju koja onda kreće "ni po babu ni po stričevima", a mirni protesti protiv haosa u kojem se država nalazi prerastaju u nasilne. U samoj masi ti provokatori zapale istu iskru kod onih koji bi takođe da na takav način menjaju stvari i eto nama slika sa beogradskih ulica.

A kakvih ljudi ima u toj masi pokazuju snimci iz Niša na kojima, pretežno mladi, sakupljaju đubre koje su napravili gađajući Vučićevu sliku. Bacaju ga u kontejner i nastavljaju dalje. Pokazuju i povici većine pojedincima koji bi da gađaju ili vređaju kordone policije. Pokazuju i pristojni razgovori sa policajacima. U Novom Sadu su sedeli na ulici kako bi se jasno odvojili od huligana i onih koji bi da lome.

Samo smo mi mogli da budemo taj narod koji je ustao u vreme kada bi trebalo da je najviše u kući i da izbegava kontakte. Narod koji ni trećinu ove energije nije mogao da skupi ranije, kada su slični protesti organizovani. Ali svaka promena i bunt imaju svoju hrabrost i svoje rizike. Možda je Srbiji trebala korona, pa da (ne)sposbnost i bahatost vlasti bude ogoljena, a nezadovoljstvo usijano.

Lice vlasti - Aleksandar Vučić, kaže da se protestima ništa neće dobiti. Međutim, već se dobilo. Poruka o slobodi i nepristajanju stigla je u svaki srpski dom. I to, uz mnogo muke i izbegavanja, sa RTS-a. Baš kao i poruka da može drugačije, a ne samo kako jedan čovek kaže. Najvažnija je poruka da postojimo mi - ljudi, građani, narod i da, na kraju, ipak sve zavisi od nas.

Ostaje nam samo da to shvati i vlast, pa da se pare za suzavce, pendreke, pancire i konje preusmere na zdravstvo. Da jednom i pobedimo koronu. Ali stvarno.