Laž prikriva strah

U subotu, 5. januara, lekar-pedijatar Saša Živić, član Nove stranke, održao je, kako je rekao, lični protest u centru Niša. Pozvao je i sugrađane, nezadovoljne trenutnom društveno-političkom situacijom, da mu se pridruže, a nekoliko stotina njih se na taj poziv odazvalo.

Čini se da oni koji su se okupili te večeri još nisu stigli svojim kućama, a na društvenim mrežama je već počela da kruži fotografija na kojoj si vidi, neko je brojao, 91 čovek na Trgu kralja Milana, navodno na pomenutom protestu.

Zanimljivo je da su najviše ovu fotografiju šerovali simpatizeri Srpske napredne stranke, a bogami i funkcioneri, odbornici i narodni poslanici. Likovalo se nad njom, slavio se mali broj okupljenih, a pravili su se i razni natpisi na fotografiji, nešto kao “sakupili se da se dogovore ko će biti položajnik”. Koliko je to zaživelo u naprednjačkim krugovima u Nišu, govori i činjenica da su pojedini tabloidi bliski SNS, fotografiji posvetili tekstove slične sadržine kakvi su bili i komentari na mrežama.

Ono što je najproblematičnije u celoj priči je i činjenica da je većina naprednjaka taj skup poistovećivala sa masovnim protestima “1 od 5 miliona” koji se od početka decembra održavaju u Beogradu i koji okupljaju na desetine hiljada ljudi. Tako se nije spinovalo-lagalo samo fotografijom, koja je verovatno uslikana pre ili na samom početku protesta, nego i samim protestom, sve uz komentare kako, valjda, u Nišu nema nezadovoljnih i kako su svi za aktuelnu vlast.

Novinari koji su izveštavali sa protesta, koji se nakon Trga preselio do Gradske kuće, gde je i bio najmasovniji, nisu licitirali brojkama u svojim tekstovima, kažu da je bilo 250-300 okupljenih, ali da je zajednički dogovor bio da se, u skladu sa gramatikom, ide sa sintagmom “nekoliko stotina okupljenih”.

Zašto su onda simpatizeri i visoki funkcioneri SNS lagali? I koga su lagali?

Čisto sumnjam da oni nisu znali koliko se zaista ljudi okupilo. Na kraju, mala je razlika između realnog i spinovanog broja okupljenih. A i tek kako su znali da je to lični protest jednog čoveka, koji je, gle čuda, uspeo da sakupi nekoliko stotina ljudi i da to nema veze sa protestima u Beogradu. Sumnjam i da svi oni veruju u fotografiju koju su te noći besomučno eksploatisali.

Jednostavno, dok su na mreži, dok se u svojim krugovima slade “malim” brojem okupljenih i propalim protestima, sve je lepo i normalno za njih i po njih. Sinekure su sigurne. Moć je tu. Ništa se ne menja, a možda se i pevuši ili makar zvižduće “ne može nam niko ništa”.

Ali kada se računari ugase. Kada se legne u četiri zida, u polumračnoj sobi, dolazi se do trenutka istine. Istine da su neki ljudi protiv, ali i da su javno govorili protiv onoga što njima obezbeđuje plate, radna mesta i privilegije. Da su, iako je građana bilo neznatno više od broja na eksploatisanoj fotografiji, morali da lažu, da vode kampanju protiv tog skupa. Da u Beogradu na desetine hiljada ne odustaje već više od mesec dana. Da će Niš zvanično u proteste krenuti u petak, 11. januara i da će tada verovatno biti više ljudi. E, tada se javlja On koji je lažima na mrežama skrivan. Javlja se - strah.

To nije strah od građana. Nije ni strah od opozicije, jer nje, posebno u Nišu, skoro i da nema. To je strah od neizvesnosti.

Znaju i oni da će protesti napredovati. Znaju i da moraju da imaju neki epilog. Osećaju da nešto ne štima, da je napeto i klimavo. Ali za razliku od nas, običnih građana, koji smo "za" ili "protiv" protesta, za njih krajnji ishod može da znači i gubitak svega što se steklo u prethodnih sedam godina. A nije to kratak period, navikne se čovek. Ulog je veliki, a takav je i strah.

Ali zašto i ovaj slučaj spinovanja i laganja nije prepušten samo botovima, kao što obično biva, nego su se angažovali i funkcioneri, lokalni tabloidi i prorežimski mediji?

Još je Vinston Čerčil govorio da se “najviše laže u ljubavi, lovu i predizbornoj kampanji”.

U ovoj priči, nažalost, nema ni ljubavi, ni lova.