"Multipraktik" funkcioneri

Desi se to što se desi na finalu Kupa Radivoja Koraća. Ukaljasmo ime ove košarkaške legende, ukaljasmo opet i ovaj plemeniti sport, po kome nas prepoznaju u svetu, a pokazasmo i da nam je kuća tesna, jer su deca mnogo besna.

Ruku na srce, ni stariji u nedelju uveče nisu bili bolji, ali nećemo o tome, svako nosi svoj krst.

I pored gorkog ukusa u ustima zbog prekinutog finala, koje je bilo do tog trenutka prilično zanimljivo, lično meni su mnogo zanimljviji bili događaji koji su usledili.

Rešiše situaciju da smire sadašnji i bivši gradonačelnik Beograda ili bolje da kažem nekadašnji ministar bez portfelja i bivši šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Da, baš oni, Dragan Đilas i Nebojša Čović. Rešavali su, mislim ja u tom trenutku, mnoga državna pitanja, pa odlučili da reše i ovo.

Malo razmislim, malo vratim film, pa skontam da njih zapravo ima svuda. U sportu, politici, estradi, medijima... A šta su oni, pitam se? Političari, sportisti, privatnici, biznismeni, košarkaši, predsednici stranaka ili fudbaleri?

Kad se uz pomoć Gugla presaberem, odmah se i oduzmem. Oni su sve to! Respect – što bismo rekli mi mlađi.

Oni mora da su, ponovo ja mislim u sebi, mnogo sposobni i suviše dobro organizovani čim sve to uspevaju, pošto recimo ja, od tri zadate stvari dve izvršavam potpuno, a za treću su šanse pola-pola da će ostati za sutra. U tom slučaju za njih još jedan respect.

Kad se još jednom presaberem, shvatim da su oni u poslednjih dvadesetak godina odlučivali o mnogim bitnim stvarima za moj život i život ostalih stanovnika ove zemlje.

Uz svo poštovanje njihovih godina, njihovih sposobnosti i stručnosti, moram da pitam – DOKLE?!

Dokle jedni te isti ljudi da odlučuju o svemu važnom, o životima miliona nas koji živimo u Srbiji? Gde su drugi ljudi? Gde su mladi ljudi koji završavaju fakultete i to sa vrlo visokim ocenama? Gde su pravi sportisti i sportski radnici? Zar politika svuda mora da umeša prste?

Ne, niste u pravu, nisu svi mladi u inostranstvu, ima ih i ovde, ali očigledno ne mogu da isplivaju. Razlozi za to su brojni, a ovo je ipak kraća tekstualna forma, pa ni ja ne bih da dužim.

I nisu Čović i Đilas jedini. Premijera Ivicu Dačića očekujem jednog jutra u svom frižideru, jer je toliko angažovan da mi mali ekran TV prijemnika, što bi rekao čuveni Radovan, poprima njegov oblik. Rešava pitanje Kosova, poklanja anđela Moniki Beluči, doručkuje u Beloj kući, a stigne da ošacuje i simpatične voditeljke slobodnih shvatanja.

Ni njegov zamenik Aleksandar Aca Vučić ne zaostaje. Iako je na sebe preuzeo vojsku, čini se da ga najmanje ima tamo, a više u Ministarstvu policije, Saudijskoj Arabiji i Fudbalskom klubu Crvena zvezda.

I tako oni svi, kako kažu, rade u interesu naroda, muče se sa brojnim funkcijama, jure po belome svetu i širom naše lepe Srbije, a narod i dalje gladan i besposlen, pa valjda od muke prekida košarkaške derbije.

Čini mi se dok se nekako ne izborimo da na scenu isplivaju neki novi mladi ljudi, neka nova lica kretaćemo se u tom začaranom krugu „multipraktik“ funkcionera punih ili praznih stomaka – zavisi kome se kako zalomi.