Niški darodavci tuđih stvari

Puno toga je nejasnog u vezi sa odlukom gradskih vlasti da poklone niški aerodrom Državi, ali se spekuliše da je ideja da se time omogući monopol beogradskom aerodromu. Ukoliko ovu odluku, međutim, usvoji lokalni parlament, Nišlije neće izgubiti samo ingerencije nad sopstvenom vazdušnom lukom, već mnogo više od toga.

Šta tačno gubimo poklanjanjem aerodroma Državi, osim što “Konstantin Veliki” postaje “Konstantin beogradski”?

Zamislite da ste u svom dvorištu pre tridesetak godina sagradili kuću, pored već postojeće kuće u kojoj živite. Svih ovih godina ulagali u nju, održavali je u skladu sa svojim mogućnostima. Pre koju godinu ste uselili stanare i zahvaljujući tim parama u nju počeli da ulažete još više novca. Kuća je polako postajala funkcionalnija i lepša, a mnogi stanari su hteli baš u njoj da žive.

I onda vam se jednog dana javi stariji (veliki) brat iz Beograda i kaže: “Daćeš mi kuću i stanare. Oni će meni plaćati kiriju, a ja ću da odlučujem šta ću sa tim parama da radim”.

Vi onda budete niška vlast, pa lepo to poklonite bratu i kažete da je tako moralo, jer je bilo ekonomski neodrživo. Pazite, ekonomski neodrživo taman kad vam je krenulo i kada više niste tražili pozajmice ni od koga, a napravili ste i održivi plan razvoja. Pritom poklanjate a da niste pitali vaše ukućane šta misle o tome.

Tako otprilike izgleda ovo darovanje aerodroma Državi, bez da Nišlije iko išta pita. Mi, građani, i dalje ne znamo hoće li naš veliki brat da ulaže išta u aerodrom ili će ga zatvoriti zbog interesa strane kompanije koja vodi beogradsku vazdušnu luku. Ne znamo ni da li će Nišu, kao mlađem bratu, udeliti neki dinar od naplaćenih taksi avio-prevoznicima i ostalih prihoda.

Možda će da limitira broj putnika, što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić ranije i najavio, a samim tim da limitira i broj “low cost” kompanija i njihovo intreresovanje da lete iz Niša. Biće manje turista, a smanjiće se i prihodi, pa možda neće ni imati šta da se slije u budžet grada.

Nišlije ovog puta ne gube samo aerodrom, nego će biti manje para i za ostale stvari na lokalu, kao što su sanacija udarnih rupa, kupovina novih gradskih autobusa ili prekopotrebna nova deponija.

Ako pratimo izjave Vučića s jeseni prošle godine, jasno je da je sve na neki način povezano sa koncesijom beogradskog Aerodroma “Nikola Tesla”. Pošto je ugovor sa Vansijem tajna, deo javnosti spekuliše da se država obavezala da ovom koncesionaru omogući monopol na tržištu, te da će se zato Republika “pobrinuti” da niški aerodrom ne bude konkurencija beogradskom.

Aerodrom je ponos svakog grada. Vazdušna luka svojim postojanjem daje na značaju jednom gradu u očima turista i potencijalnih investitora. To su i strateški važni objekti i infrastruktura, posebno u Nišu, jer istu pistu koristi i vojska. Za svaki grad je aerodrom najbrža veza sa svetom i šansa za punjenje lokalnog budžeta.

Međutim, očigledno ne i za Grad Niš.

A šta drugo i očekivati kada o tome odlučuju političari-funkcioneri koji su centralizovali Regionalnu privrednu komoru, jedan je “Jugoistok” pripojio EPS-u, drugi rekao “da su Nišlije šteta za državu”, a treći, kada se govorilo o budućnosti Aerodroma, nije rekao ama baš ništa.

Ostaje nada da makar u lokalnom parlamentu imamo ljude sa malo čvršćim karakterom i glavom koja se ne klima toliko i koji mogu ovoj odluci da kažu “ne”, a građane, koji su pravi vlasnici aerodroma, na referendumu ili makar na javnoj raspravi da pitaju šta misle o poklanjanju.