Orbanizacija

Protekle nedelje je “Fridom Haus” u svom izveštaju o stanju sloboda u Srbiji naveo da predsednik Aleksandar Vučić ide koracima Viktora Orbana u gušenju kritičke misli i nezavisnog novinarstva.

Napravljena su i druga poređenja predsednika Srbije i Mađarske, a jedno od njih je da su njih dvojica “majstori izgradnje velike naracije i stvaranja nove stvarnosti”.

Novu stvarnost kreiraju, pre svega, kako objašnjava “Fridom Haus”, koncentracijom moći i kontrolom medija, ali ima tu i drugih načina.

Jedan od zanimljivijih je izgradnja. Orban gradi stadione. Gruevski je u Makedoniji gradio spomenike. U Srbiji se grade trgovi (beogradski, uskoro će i niški, postoji plan i za leskovački), gondole, jarboli, a tu su i stadioni. To je nešto što nas, prema najavama predsednika Vučića, tek čeka, a Orban uveliko realizuje izgradnju ili obnovu 17. od čak 32 stadiona, koju je započeo pre nekoliko godina.

Zanimljivo je da je prvi stadion izgradio u svom selu, preko puta svoje kuće. Tu trenutno treniraju igrači FK Puškaš Akademije, koju je osnovao lično Orban. Stadion je koštao 12,75 miliona evra i kapaciteta je 3.500 mesta iako u tom selu živi svega 1.789 ljudi.

Tako se pod geslom urbanizacije zapravo radi orbanizacija i to je recept koji danas prepisuju mnogi populisti.

Sličnosti između Vučića i Orbana ima i u političkim pobedama. Orbanova stranka Fides je na poslednjim izborima za Evropski parlament osvojila preko 50% glasova u Mađarskoj, dok je drugoplasirana stranka socijaldemokratske orijentacije imala oko 16%.

Sličan je odnos snaga i u Srbiiji između SNS-a i ostalih, ali to samo potvrđuje zaključke “Fridom Hausa” o kontroli medija koji se koriste za promociju samo jedne stranke i samo jednog lidera. To je primećeno i u poslednjem izveštaju Evropske komisije o napreku Srbije ka EU, pa zato i u Uniji očekuju bilo kakav pomak u slobodi medija, jer ga trenutno, kako su konstatovali, nema.

Izveštaji Evropske komisije i “Fridom Hausa” pokazali su jednu stvar - država nam je zarobljena.

To znaju i u Vladi Srbije i u Predsedništvu, pa su zato pojedini funkcioneri izveštaje oćutali, imali prenaglašene, nervozne reakcije ili jednostavno odigrali na najsigurniji spin - za sve su krivi Đilas, Mišković i Šolak.

Sve to i nije novost za one koji su makar jednom dali šansu i medijima koji ne emituju samo ružičastu stvarnost i koji se trude da svoj posao rade profesionalno. Malo je takvih medija, ali se nađu.

Ono što brine je činjenica da zarobljenu državu najviše eksploatišu “mali Orbani” po lokalnim samoupravama.

Od smešnih samopromocija, svečanih otvaranja poštanskih sandučića i toaleta na groblju, deljenja po “2.000 ili 3.000 dinara gospođi”, plaćenih besmislenih nagrada, zaigraju se u moći jer kontrole nema.

Tada lako mogu da postanu novi simonovići i jutke, a svi znamo kako se to završava.