Prošlost u koju verujemo

Proteklog vikenda su mnogi od nas, u potrazi za informacijama o dešavanjima na protestima u Beogradu, listali besomučno Tviter i Fejsbuk. Mi koji nemamo N1, morali smo i da strimujemo i guglamo, a sve sa ciljem da čujemo i neku drugu stranu priče u odnosu na ono čime je trovao Pink.

Sve me to setilo na 1999. godinu i vreme bombardovanja, kojem sada obeležavamo dvadesetogodišnjicu, kada smo kod mog pokojnog ujaka u “jugu” meksiko plave boje, na nekom radiju pokušavali da nahvatamo radio B92. Oni su prenosili, koliko se sećam, vesti Slobodne Evrope, Dojče Velea i Glas Amerike.

Nigde u tadašnjoj Jugoslaviji tih godina ni na jednom nacionalnom mediju nije moglo da se čuje i vidi ništa što izlazi iz okvira “državne politike”. Ništa što nije prošlo oštru ruku cenzora.

I tako dok smo u subotu opet vrteli te, sada virtuelne potenciometre naših pametnih telefona i računara, tražeći magičnu frekvenciju objektivnosti i slobode, prosto je postalo još jasnije da smo se mi kao država vratili u rikverc.

Zato i ne čudi reakcija demontranata u Beogradu i njihov upad u RTS, koji je, da se razumemo, za svaku osudu. Ali za osudu je i sve primetnija neobjektivnost ove kuće kada je reč o bitnim temama. Njeno jasno veličanje vladajuće političke opcije i uporno višenedeljno ignorisanje zahteva protestanata.

Onda su sutradan o dešavanjima u Abardarevoj, ali i o blokadi Predsedništva, na Pinku govorili, između ostalih, Vučelić, Vulin i Drecun, svi iz naprednjačke koalicije koja je na vlasti. I sve je prštalo od devedesetih.

Tako smo, umesto “Budućnosti u koju verujemo”, kako se zvala jedna od prošlih kampanja SNS, dobili “prošlost u koju verujemo” i to u svom pravom obliku, onom za koji smo mislili da je zauvek ostao iza nas.

Dakle, nisu tu sada samo ljudi poput Vučića i Dačića, kao simboli toga doba, već je stvoren čitav kontekst. Taj “Slobin paketić” u 2019. godini ima malo autokratije, puno medijskog mraka i etiketiranja, povremeno huškanje i lične ratove i celodnevno ispiranja mozga. Tu su i demonstracije, upad na televiziju, policijski kordoni i najava kontramitinga.

Žargonski rečeno - obrnuli smo igricu.

I šta sad?

Ništa. Naš narodni usud je životarenje u prošlosti, jer istorija nas uči da one koji su izistinski vukli napred, u budućnost, nismo razumeli ili smo ih prekasno shvatali.

Mnogima nismo ni dali šansu. Namerno. Mrtvo more.

Nema te vlasti, ni te opozicije koja iz toga može da nas izvuče. Neće ni EU, ni Amerika, ni Rusija.

Moramo sami. Prvo pojedinačno, pa onda kao društvo. Jedino tako.

Ako to ne uradimo, uvek će nam faliti 2 i po, najviše 3 godine do bolje budućnosti.