Silovanje parlamentarizma kao mašna na aerodromskom poklonu

Zbog čega građanima nije dozvoljeno da uđu na poslednju sednicu niškog parlamenta? Ako nije bila javna zašto se odbornici o tome nisu izjasnili i zbog čega su tu privilegiju da prisustvuju imali pojedinci (pojedni predsednici opština)? Zašto su za govornicom tolerisane političke parole? Zbog čega predsedavajući niške Skupštine nije dozvolio i trećem odborniku opozicije da zatraži glasanje prozivkom? Zašto je glasanje ponavljano više puta? Zbog čega je parlament u Nišu bio zatvoren skoro 3 meseca?

To su sve pitanja za predsednika niške Skupštine Radeta Rajkovića i vladajuću većinu u Nišu, koja je na sednici održanoj “u 5 do 12” odlučila da Aerodrom “Konstantin Veliki” pokloni državi.

Sve smo čuli na toj sednici - da su protesti građana iz 1996. godine krivi za bombardovanje Niša 1999. godine, da Janković, Jeremić i Đilas nisu uspeli u svojoj nameri da građane izvedu na ulice, da odbornici veruju Vučiću, da odbornici traže povredu Poslovnika zbog vređanja Vučića, da se upoređuje broj infarkta i broj putnika, da je našem gradonačelniku država sve dala, da Grad Niš nema para za aerodrom i naravno da je i dalje za mnoge stvari kriva bivša vlast.

Sve smo čuli, ali građane koji su predstavnici Nišlija nezadovoljnih poklanjanjem aerodroma nismo, jer ih predsedavajući nije pustio da uđu u salu Skupštine svih građana Niša, a pojedini odbornici se čak žalili da ne mogu da rade u takvim uslovima. Ne treba da podsećam da u Zakonu o lokalnoj samoupravi jasno piše da su sednice Skupštine javne, ukoliko odbornici ne odluče drugačije. Ne sećam se da se u petak glasalo o tajnom radu niškog parlamenta.

Glas građana je nipodaštavan skoro u svakom drugom izlaganju, spinovalo se nezadovoljstvom Nišlija zbog poklanjanja vazdušne luke, iako i sami odbornici vladajuće većine znaju da se ne radi samo o onima koji su protestovali, već da je, kako su pokazale i njihove ankete, nezadovoljstvo mnogo veće.

Prvi put u istoriji ulaz u skupštinsku salu obezbeđivala je komunalna policija. Zapita se čovek da li su unutra odbornici ili komunalni problem? Međutim, prema Zakonu o komunalnoj policiji, oni mogu da “pružaju pomoć nadležnim organima grada kada po oceni nadležnog organa grada ili ovlašćene organizacije postoje pretpostavke da sprovođenje njihove izvršne odluke neće biti moguće bez prisustva komunalnih policajaca ili upotrebe sredstava prinude”.

Koga su se to bojali niški odbornici prilikom donošenja, kako su rekli, tako ispravne i jedine moguće odluke? Svojih sugrađana koji su ih birali i koje predstavljaju u tom domu? Da se boje javne osude potvrđuje i činjenica da je kolegama iz Medija centra zabranjen prenos zasedanja putem interneta.

Na toj istorijskoj sednici nismo čuli ni odgovore na dva prosta pitanja na koja se čeka već 3 meseca:

1. Zbog čega aerodrom ne može da ostane gradski, a da država ulaže u njega?

2. Šta piše u koncesionom ugovoru sa Vansijem?

Na kraju, uz dosta politikanstva, nadmenosti i povremene bahatosti za govornicom, većinom glasova usvojeno je poklanjanje aerodroma. Odbornicima opozicije nije dozvoljeno da zatraže u skladu sa Poslovnikom glasanje prozivkom, već je ono bez jasnog obrazloženja ponovljeno i sada je niški aerodrom, koji je bio vlasništvo svih građana Niša, briga države. Oni koji su nezadovoljni, rekli su da će pravdu tražiti na sudu.

Nišlija Duško Radović je osamdesetih godina prošlog veka parlamentarizam u komunizmu ili socijalizmu, kako kome drago, opisao sledećim rečima:

Drugovi i drugarice ne spuštajte ruke, ima još da se glasa.

Bojim se da prošetam do sale niškog parlamenta. Pojedinci iz vladajuće većine možda još drže podignute ruke. Za svaki slučaj.