Univerzitetska monarhija i akademske poruke

Niš je svojevrsni grad paradoksa - imamo najpoznatiji džez festival u Srbiji, a nemamo klasičan džez klub u gradu, ponosimo se Konstantinom, a nemamo njegov spomenik, poklonimo aerodrom, pa predlažemo letove, konačno dobijemo Ogranak Srpske akademije nauka i umetnosti, a izgubimo akademsku zajednicu.

Sve gore pobrojano nekako deluje rešivo. Vratiće nam Država i taj aerodrom, samo da se malo poigra, da joj dosadi. E sada, u kakvom će stanju biti, videćemo.

Ali šta ćemo sa akademskom zajednicom? Ko će nju da nam vrati?

Gro mladih i pametnih ljudi odlazi. Završe fakultet, u jedan kofer knjige, u drugi neka dreška, slika iz srednje, njegova ili njena, pola flaše rakije i tegla ajvara i pravac “u svet”. Jačaju akademsku zajednicu Beograda, Novog Sada, Dortmunda, Vankuvera, Marseja, Njujorka, Londona...

Svi sada misle, pa da, odlaze zbog para. Ali nije baš tako.

Znam nekoliko njih koji su otišli ili odustali baš zbog toga što je akademska zajednica već izgubljena. Nema je. Ne postoji. Naravno, uz čast izuzecima. Prepoznaće se oni sami.

Umesto zdrave i jake akademske zajednice postoji univerzitetska monarhija u kojoj se na pojedinim fakultetima po krvnoj liniji nasleđuju dekani, profesori i njihova deca. Ništa kvalitet i pošteni izbori, već po srodstvu.

Umesto dobrih, pametnih i vrednih studenata, asistenti i profesori su postali rođaci, ćerke i sinovi.

Da se razumemo, i profesorska deca moraju negde da rade. Posebno ako su zaista kvalitetna, ali ne moraju baš svi na fakultetima gde im već rade roditelji i svakako ne preko nameštenih konkursa. Providno je, a i protivzakonito.

Elem, protiv vetrenjača se retko ko bori, a takva zapošljavanja sada mnogima deluju i kao normalna pojava, pa je zato lakše kofer u ruke i put pod noge.

Međutim, ima i onih koji su nepotizam i ostale zloupotrebe prijavili, pa bogami i dobili na sudu. Poništili konkurs. Reagovala je i Agencija za borbu protiv korupcije i preporučila smenu tih i takvih dekana i profesora. Imena nisu potrebna i oni će se prepoznati. Važnija je poruka koju nam šalju.

Bez obzira na preporuke, saveti fakulteta, koji bi trebalo da razreše dekane, ne reaguju. Zašto? Pa valjda zato što i tu ima nekih fakultetsko-porodično-monarhističkih odnosa. Dekani se nisu sami povukli i svi su i dalje u svojim foteljama.

To ne rešava ni Univerzitet, a Ogranak SANU čak predlaže njihovo napredovanje. Ni ove institucije nisu nadležne ili se sve pretvorilo u jedan krug “ja tebi-ti meni”?

Odgovor na poslednje pitanje takođe nije potreban, jer se i to ćutanje na jedan filozofski, ali opipljiv način manifestuje kao aktuelna akademska poruka, ne samo mladima koji bi da ostanu na fakultetu, već društvu u celini.

Jer baš ta akademska zajednica, na čelu sa Ogrankom SANU i Univerzitetom, treba u sredini u kojoj živi i radi, po logici, da stvara bolje društvo. Kvalitetnije ljude.

Za to nisu dovoljni samo leptir mašna, šešir, lula, crven karmin ili akten-tašna.

Bolje društvo se ne stvara samo uskostručnim znanjem na predavanjima i naučnim radovima, koliko god da je sve to kvalitetno. Potrebno je celokupno delovanje u zajednici, besprekorna etika, bonton, osećaj za pravdu i jednakost, tolerancija, skromnost, mudrost, gospodstvo, dostojanstvo, čist obraz, poštenje, ali i ono starinsko - davanje primera drugima.