Ajde Jano konja da prodamo

Gledam nešto ove sindikalne aktiviste naših javnih preduzeća kako su se rastrčali sa protestima, peticijama i zahtevima da se povuče upravo donešeni Zakon o komunalnim delatnostima, pa se setih one poslovice o "zakasneloj pameti".

Da li je to stvarno zakasnela pamet, loš tajming ili neorganizovanost sindikata da pravovremeno pokušaju da spreče nešto što po njihovom mišljenju, je protivno interesima zaposlenih radnika.

Zašto su čekali da se donese zakon i onda krenuli u skupljanje desetina hiljada potpisa da se taj zakon obori?

Nego, nije mi bio cilj da kritikujem sindikalce, neka oni odgovaraju onima koji su ih birali. Iza cele ove priče krije se veliki problem koji će vrlo brzo morati da se rešava, i toga moraju biti svesni svi oni koji su imali sreću, ili nešto drugo, i zaposlili se u javnim preduzećima.

Postavlja se pitanje: Dokle može da se tera ovako?

Prvo, već nekoliko godina slušamo kako je glavni problem funkcionisanja niških javnih preduzeća to što grad ne servisira svoje obaveze. To jeste problem likvidnosti ali je daleko od istine da je to osnovni i jedini problem. Čak i da grad isplati sva dugovanja (reče da hoće) to neće drastično poboljšati situaciju u preduzećima. Niška javna preduzeća se dave u gubicima i to rade najbolje, proizvode ih mnogo bolje od svoje osnovne delatnosti. S druge strane, sve što preduzeća rade za račun grada (horizontalna i vertikalna signalizacija, zelenilo itd...) fakturiše se gradu po nekoliko puta većim cenama od tržišnih. Jedno vrzino kolo oni `pumpaju` račune a grad kad im plati.

Šta to generiše tolike gubitke?

Najveće učešće u gubicima ima ogroman višak radne snage u javnim preduzećima, ali ne samo da je višak, već je i katastrofalna kadrovska struktura. Rečeno srpski, manjak radnika koji obavljaju osnovnu delatnost preduzeća, a višak je na stotinama izmišljenih radnih mesta ne bitno da li je to administracija, pr služba, novine preduzeća.... Efekat viška radne snage je dugoročan i poslovanje preduzeća tek posle dužeg perioda biva ugroženo a jednako su ugrožene osnovne funkcije preduzeća jer na tim poslovima ima manjka izvršioca. Kao kad žabu kuvate na tihoj vatri, ona se skuva a nije ni primetila.

Kad smo već kod viška radnika, moram da primetim i veliki doprinos koji daju grdni direktori preduzeća. Tržnica ima 19 direktora i rukovodioca na 300 radnika, Medijana ima 14, a situacija nije bolja ni u drugim preduzećima. Grad ukupno ima 49 javnih preduzeća i ustanova, pa izračunajte sami koliko je to direktora sa koeficijentom preko 6 ili 7.

Troškovi su posebna poslastica naših javnih preduzeća. Bez obzira što velika većina grca u gubicima, ničeg se ne odriču, reprezentacije kao u srećnim vremenima, posete sajmovima, putevi u inostranstvo, kafane, telefoni, papreno skupo plaćanje raznoraznih agencija, ugovora o delu itd... Pa tako u našim preduzećima ugovori sa mobilnim operaterima podrazumevaju i preko 300 brojeva, zamislite paket +300 i mesečno zaduženje od 500 000 dinara, 6 miliona godišnje, pa 49 preduzeća i ustanova....

Korupcija je na ovom mestu, samo zato što i pored najbolje volje ne mogu da odredim obim ove pošasti. Posebna boljka ovih naših dahija je potpuna averzija prema Zakonu o javnim nabavkama i kad uzmemo u obzir potpuno identična iskustva koja smo imali sa varijantom žutih od 2000-2004, odgovorno mogu da kažem da koja god nijansa pomenute boje nas je zadesila, strada Zakon o javnim nabavkama, nisu se nešto pretrgli i kod ostalih, ali ovaj očigledno mrze i pokušavaju da ga (s)krše kad god im se ukaže prilika. Merak cenu nema, naročito ako je građani plaćaju.

Drugo, već sam izgubio živce slušajući žalopojke o lošoj naplati potraživanja koja javna preduzeća imaju prema građanima i privredi. Kada god se raspravlja o poslovanju, prvo što ćete čuti je da su u gubicima jer je eto, loša naplata, krivi građani, ne plaćaju. Jedini način da nenaplaćena potraživanja utiču na bilans i rezultat preduzeća je da ta potraživanja budu otpisana ili utužena pa prebačena na sporna potraživanja. Da li je iko čuo da je nekom otpisan dug, makar iz socijalnih razloga?

Jedini izlaz iz ovog vrzinog kola je da sami sebe dovedemo u red. Da osnivač javnih preduzeća, Grad, preduzme mere i zaustavi propadanje po svim gore pomenutim osnovama.

Ako niko ne želi da krene u susret ovim problemima i počne da ih rešava, ako se i dalje zabija glava u pesak i čeka da neko čarobnim štapićem reši naše probleme, dočekaćemo da posle prodaje javnih preduzeća nekom padne na pamet da proda i opštinu, zašto da ne? Još jedna muka manje.

Dakle, dragi moji sindikalci sa početka priče, nema baš mnogo izbora, privatizacija ili potpuna reorganizacija ili bankrot?
Ovako dalje ne može.