Samo jako zažmurite

Autor

Bojan Todorović

Filmski reditelj.

Ergofobija je paničan strah od rada ili funkcionisanja. Ljudi koji pate od ove fobije osćaaju neumerenu anksioznost u vezi sa okruženjem, iako shvataju da je njihov strah iracionalan. Njihovi strahovi mogu biti kombinacija straha od neuspeha i straha da govore o tome pred ljudima u svom okruženju. Ili čak potpuna asocijalizacija iz straha od otkrivanja njihove fobije.

Pre nekoliko dana, sasvim slučajno sam sreo prijateljicu koju zaista nisam dugo video. Posle par paralelnih, kurtoaznih rečenica, odlučimo da popijemo kafu. Verovatno zbog obostrane griže savesti zbog višegodišnje apstinencije u druženju ili već…. nebitno.

Šta radiš? Šta ima novo? Po drugi put pitanje „Jesi dobro?“ i onda konstatacija koja je zapravo i povod ovom pisanju. „Znaš, gledala sam skoro tvoj profil na fejsu… baš sam se zabrinula. Moraš da nađeš snage da izađeš iz te mračne i negativne faze. Makar zbog svog deteta“.

Ostao sam potpuno šokiran i bez teksta. Dok sam pokušavao da zapalim cigaretu koja mi je dva puta ispadala iz ruke, motao sam po glavi film o tome šta ja zapravo imam na svom profilu na fejsu. Slike svog deteta… poneki muzički spot omiljenih grupa, koje doduše i nisu baš omiljene u mom okruženju…. mislim da nije to u pitanju. Ponekad neka izreka… smešne fotografije raznih izuma i ludaka koji žive u našem okruženju…. očajni mega turbo spotovi golih pevačica (zbog svoje opsednutosti televizijom jer već deceniju i preko pokušavam da se bavim raznim pozivima vezanim za ovaj medij).. U svemu tome tada nisam uspeo da pronađem razlog za takvu konstataciju. Srećom po naše druženje, uskoro su naišli neki zajednički prijatelji koji su nas oboje spasili daljih obostranih analiza.

E, sad. Posle detaljnog pregleda ozloglašenog profila i duboke analize svojih poriva za sastavljanjem baš takve lične prezentacije na mreži, mogao sam da zaključim samo jedno:
Izuzimajuci sve baš lične postavke (lični mini foto CV, porodicne fotografije..), sve ostalo sam postavljao motivisan da ljudima što više skrenem pažnju na stvari koje su tu oko nas i koje na žalost viđamo svakodnevno, a koje po mojim neki moralnim, etičkim i drugim normama i nisu baš kako bi trebalo da budu. Naravno, to ne znači da su te moje norme i kriterijumi savršeni ili sl. Jednostavno, iskoristio sam svoje pravo na izražavanje ličnog mišljenja i stava u nadi da će se neko bar na kratko zamisliti o tome kakvo je naše društvo postalo.

Nažalost, ta moja drugarica je i previše inteligentna i obrazovana osoba da tu moju nameru ne bi shvatila baš kako je i trebalo. Gde je onda problem i zašto konstatacija da sam u mračnoj fazi umesto želje za daljim širenjem svesti o tome da je čovek odavno prestao da bude HUMANOID i da tako treba i da se ponaša? Zar ne bi baš zbog konstatacije „Imaš dete“ svi MORALI da se izborimo sa primitivizmom i nevaspitanjem koji nam se silom nameću sa svih strana? Upravo je izbor na tu borbu razlika između nas i čopora vođenog jedino željom da produži svoju vrstu i doživi sutra.

Na žalost, posle mnogo razmišljanja, mogu da zaključim samo jedno. Linija najmanjeg mogućeg otpora je da zažmurimo i sačekamo da prođe. Kao vađenje krvi, primanje vakcine ili vađenje zuba. Sve je to neprijatno i mora neko drugi da odradi za nas i manje boli i brže prođe ako sklopimo okice i odlutamo negde. Nije ta osobina od juče, ali brine što smo počeli da ljude koji pokušavaju da ovaj posao urade umesto nas, proglašavamo za mentalno obolele i da im nudimo pomoć da postanu bespomoćni.