Legenda o Svetom gralu

Postoji, po pričama nekih eminentnih niških istoričara, u katakombama niškog Istorijskog arhiva, dobro sakrivena knjiga legendi i proročanstava nastala još u vreme Velikog Nemanje, a koja se duboko dotiče današnjice pa i budućnosti našeg lepog grada.

Po jednoj od tih legendi Fridrih Barbarosa, na povratku iz Krstaških ratova gde je našao Sveti gral, naredio je svojim vojnicima da isti sakriju u gradu za koga ga vežu ne baš lepa sećanja i veliki blam po susretu sa Nemanjom ( zbog srpske vlastele koja je prilikom svečanog ručka koristila zlatne viljuške dok su njegovi vitezovi uzimali hranu nedezinfikovanim rukama!), ali i duboka impresioniranost srpskom kulturom.

Sam se, zato, nije usudio da opet prođe kroz Niš, a svojim je vojskovođama naredio da Gral sakriju negde uz bedeme tvrđave, uz reku, za neke buduće vitezove. I rekao im je da se ne udaljavaju previše i ne zalaze u okolne voćnjake i vinograde jer su lokalni poljoprivrednici, naročito Matejevčani i Malčani već tada bili poznati po kratkom fitilju i po tome da baš ne vole da im neko zalazi u trešnje ili grožđe.

Tada je nastalo proročanstvo o tome kako će se pojaviti carska nameštenica iz okoline, prepuna energije iz Rtanjske piramide i duha bliske starovlaške magije, vodičica reda lokalnih Templarki i vrhovna sveštenica kojoj će biti dato da pronađe Gral. Nišlije će na početku njenog mandata a pri pomenu nje, koristiti ne baš akademski rečnik, ali, kako vreme prolazi rečnik će biti sve sočniji.

I bi tako – pojavi se pomenuta nameštenica i jedne noći, obučena u belu spavaćicu ili nešto slično, čarobnim dodirom viteškog mača, svete motke ili nečeg sličnog bi uvedena u red Templara. Položi templarsku zakletvu o odricanju od zemaljskih bogatstava i zato odmah članove najuže familije rasporedi po najslabije plaćenim firmama kao što je EPS i slične.

Taj red, za manje upućene, u našim krajevima ima tradiciju ubedljivo dužu i od bureka, sremuša a o crevcima na žaru da i ne govorimo.

Pomenuta viteškinja, ubrzo po svom nameštenju i promidžbi u Templarku, oformi sestrinstvo od sebi bliskih i posvećenih članica gradskih službi kojima poveri upravljanje gradom kako bi se već zacrtani cilj što pre ostvario.

Angažovaše i jednog eksperta za tendere poznatog po imenu velike bele ptice koja nije labud a koji angažova najnesposobniju firmu da, kao, uredi gradski trg. Posekoše drveće i bilje po centru grada ( da su hteli to da gledaju ostali bi u rodnim seoskim naseobinama) i baciše se na traganje za Gralom.

Zato uređenje gradskog trga i tvrđavskog mosta još nije gotovo ( a neće ni biti) jer se po zidinama keja i temeljima mosta traži davno zakopani Sveti gral. Kad ga nađu, vodičica grada će ga odneti Velikom Vođi da srkne iz njega čarobni napitak iz Jovanjice i nastaće večito blagostanje. A naš bezbožni narod vratiće se veri i opet ćemo da se krstimo svi sa obe ruke, a ne kao sada, delimično!

Ako, pak, nakon dugogodišnje potrage oko mosta ne nađu Gral, angažovaće poznate srpske ( i šire, čak i po Rusiji) investitore da grade duž nišavskog keja novi Niš na vodi, a pošto su stručni za podzemlje, tj. podzemne radove valjda će ga naći negde uz ili niz Nišavu.

Nama ostaje da se nadamo tom čudu i krstimo plačući od velike sreće!