1300 kaplara ili 1054 alava?

Nešto razmišljam. Lako je ovim “običnim” studentima što upišu fakultet i stiču znanje tri, četiri i više godina. Jer njima ostane, pored svog tog znanja i diplome, mnogo uspomena, fotografija, druženja, sećanja, prijateljstva... Sa druge strane, uz sve pošasti, #zlatnodoba nam je donelo i neke nove „studente“, one što završe fakultet za par dana samo zbog diplome. Znanje im ne treba. Imaju partiju. I tu je veliki vođa, koji se razume u sve. Od prava, gde je „uspeo“ da bude najbolji student Pravnog fakulteta u Beogradu, bez obzira što je studirao dve godine duže od predviđenog roka, do građevine, gde lično crta i projektuje koridore po Srbiji. Može li diploma bez znanja? Tu nastaje problem, jer bez vremena provedenog u sticanju znanja, ostaje čovek nekako prazan, nedorečen, što bi se reklo, nekakav polusvet. Gaudeamus igitur?

Pogodili ste. Govorim o 1.054 naprednih studenata Megatrenda iz Londona koji su “uspešno” nostrifikovali diplome i postali „stručnjaci“. Prvo kupiš diplomu u toj Megatrend radnji u Londonu, pa je onda doneseš kod čika Miće u Megatrend radnju u Sava Centru, odmah između cvećare i prodavnice duvana, i on to overi. Sve po zakonu, lepo osmišljeno i još lepše odrađeno, baš kako treba, za hitno opismenjavanje naprednih radikala kad dođu na vlast.

Eh, kad se setim da se Srbija nekad ponosila sa svojih “1.300 kaplara” a danas ima na vlasti “1.054 alava” koje napredno promoviše i predstavlja glavni alumni, doktor ministarskih nauka, od milošte zvan Neša. Doduše, ima on još nadimaka, ali ovo je ipak ozbiljan komentar. Ne ide da se sa njim obriše nos.

I tako, brže, jače, bolje, dođe nova „elita“ do diploma. Ali kao kod svakog polusveta, nešto nedostaje. Objašnjeno u kultnom filmu „Dva sata kvalitetnog TV programa“. Kupiš diplomu, kupiš sako od 4.000 evra, kupiš patike od 500 evra, ali kako kupiti kulturu? Možda je steći čitanjem? Ali kako? Da su hteli da čitaju, ne bi ni kupovali diplome. Kako sad da ih ne „provale“ eksperti i stručnjaci, i ne daj bože, izopšte iz akademske elite, gde smatraju da pripadaju po naprednom pravu? Niko im nije rekao kad su kupovali diplome, da postoje neke teške stručne reči i izrazi koje moraju pravilno izgovarati. Da ne pričam o padežima i akcentovanju. Muka jedna. Da su znali šta ih čeka, nikad ne bi ni kupovali te diplome. Mogli su jednostavnije da završe kurs nemačkog jezika, lepo odu u EU i rade ono što najbolje znaju: da budu vozači, keramičari, baštovani, kondukteri, čitači vodomera, konobari...

Zato je njihova sekta napravila interaktivnu digitalizovanu obuku za njih. Malo su prilagodili pristup, sa knjiga su prešli na televiziju i pojednostavili program prema njihovom intelektualnom uzrastu. Baš kao što su deca nekad bila obrazovana u davna vremena Muzičkog tobogana, Nevena i Poletarca. Zna vođa da “1.054 alavih”, imaju sklonosti ka čudima, bajkama i lakim rešenjima, i zato je njihovo obrazovanje bazirano (čitaj plagirano) na šablonu poznate spisateljice J. K. Rowling i njenom još čuvenijeg serijalu o Harry Potter-u.

I tako, već sedam godina vredno radi čuveni pisac S. N. Slažing, i „štancuje“ hitove preko vanredno redovnih konferencija za štampu i gostovanja na našem ružičasto srećnom pravu da znamo sve. Sve je to, uz pisane „šljamformerske“ skripte, postalo obavezno štivo vernom stadu SNS-ovaca. Svi hitovi imaju isti, veoma jednostavni zaplet: postoji glavni i neprikosnoveni glavni lik, jedan jedini, i gomila pratilaca. Ono što je najbitnije, da na kraju, glavni lik, onaj sa naočarima, obavezno pobeđuje.

Podsetimo se nekih od najpoznatijih dela. Sve je počelo kratkim pripovetkama, kao što su „Mali Alek i jeftina struja“, „Mali Alek i hleb od 3 dinara“ i „Mali Alek i borba protiv korupcije“, koje su služile samo da se glavni junak što bolje pozicionira kod čitalaca. A onda su krenuli hitovi. Jedan od prvih bio je „Mali Alek i fabrika čipova Mubadala“ sa 1000 visokoobrazovanih radnika i platom od čak 10.000 evra. Taj hit je uz „Mali Alek i srpski Mercedes“ doneo neverovatan uspeh na izborima 2014. Bilo je tu još mnogo hitova, koji su imali kako verne čitaoce, tako i neverne kritičare, ali se dva posebno izdvajaju. Najpoznatiji i jedini koji je imao višestruka izdanja, „Mali Alek i plata 500 evra“, se još od 2016. smatra radikalnim remek delom napredne manipulacije. A drugi je čuveni rimejk klasika iz 50’, „Mali Joža i svinjska glava“, koji se sad zove „Mali Alek i šarena šerpica sa punjenim lignjama“ i koji uvek izazove suzu u očima vernih glasača.

Šta reći na kraju? Mi biramo šta će nam biti uzor – 1.300 kaplara ili 1.054 alava? Jer od toga zavisi naša budućnost i sigurnost. Naše porodice. Naše države. Da li biramo znanje, moral i poštenje, ili biramo #BudućnostSrbije.

Mislite o tome. Jer je sve #stvarizbora. Ili bojkota. Naročito u proleće 2020.