Američki scenario, domaća režija, jedni te isti glumci

Da li verujete u slučajnosti? Juna 2012. godine desila su se dva, na prvi pogled potpuno nepovezana, ali dramaturški snažno uvezana događaja. Prvi se desio kada je CIA, posle 70 godina skinula oznaku tajnosti sa svog Uputstva za sabotažu države, a drugi samo par nedelja kasnije, kada su „napredni“ radikali verzija 2.1, po prvi put u novijoj istoriji Srbije došli na vlast, ako ne računamo radikale verzija 1.0, koji su bili u vladi sa Miloševićem još te davne predratne 1998. godine.

I sad se sigurno pitate, kakve to veze ima neki CIA dokument, sa #BudućnostSrbije? Na žalost, ima.

U tom CIA Uputstvu detaljno je opisan scenario kako da se izvede „soft sabotage“, ili što bi se kod nas reklo „razbijanje na finjaka“. Po tom scenariju, sa domaćim režiserom i glumcima, država Srbija polako klizi iz demokratije u partokratiju. Nemoguće? Hajde da povežemo neke ljude sa nekim mestima, neka mesta sa nekim događajima i neke događaje sa nekim drugim ljudima. Proučimo pet osnovnih elemenata u tom scenariju, koje naš režiser uspešno primenjuje već sedam godina.

Prvi je razbijanje morala i volje za napredovanjem kod sposobnih, podržavanjem nesposobnih i poslušnih.

Dobar režiser na ključna mesta postavlja VD rukovodioce bez konkursa, koji nemaju znanja i iskustva ali zato umeju da slušaju režisera bez pogovora. Istovremeno vrši progon i „šikaniranje“ onih koji znaju i umeju da rade posao, ali ne cene naprednu režiju. I tako dođosmo u zonu sumraka. Režiser nam je zvanično „najbolji student ikada“ Pravnog fakulteta u Beogradu, a u realnosti je više od šest godina studirao fakultet koji traje četiri. Za onog prošlog režisera nismo ni sigurni da li je i kako diplomirao. Samo znamo da ima diplomu. Gledajući biografije, izgleda da je režiser uspeo da skoro sve ključne pozicije u državi popuni prema scenariju.

Drugi podrazumeva da se radi „sporije, slabije, loše“. Znači, kao onaj poznati napredni hit „brže, jače, bolje“, ali naopačke. Probijati rokove, nalaziti izgovore za produžetke, opravdavati iste, počinjati ponovo i tako sve u krug. Naš režiser je taj deo scenarija originalno nazvao „za dve, najviše dve i po godine“. I to je postao pravi hit. I dalje strpljivo čekamo da se završi čuveni „koridor naš nasušni“ kroz Grdeličku klisuru, jer ko se još seća da je trebao da bude završen krajem 2015? Ili da je te iste predizborne godine najavljen i početak izgradnje brze pruge Beograd – Budimpešta? A tu više nema ni „spore“ pruge zbog opet najavljenog početka radova. Ovo je pravi decentralizovani scenario jer je primenljiv širom Srbije. Da li se možda sećate gradonačelnikove najave rekonstrukcije Trga kralja Milana iz decembra 2017? I onog obećanja „biće gotovo za šest meseci“. Nije ni počelo. A kad će? To ne znamo.

Treći se sastoji u prebacivanju odlučivanja na radna tela i komisije. Zašto? Pa da se ne bi odlučivalo. Zaposliti što više birokratije, usporiti proces i odugovlačiti. Moram priznati da je režiser usavršio i ovaj deo scenarija do čiste perfekcije. Da li se sećate Akcione grupe za reformu političkog sistema iz 2015? Krenula sa radom maja i nestala krajem godine kao Babić posle udesa kod Doljevca. A tek predizbornog hita iz 2016 o formiranju Vladine Komisije koja treba da utvrdi istinu oko ubistva gardista na Topčideru? Ukratko, formirana je i tu je kraj. Ako se ni toga ne sećate, onda bi barem morali da znate za odličnu režiju iz oktobra 2016. kad je režiser prilikom posete Nišu, obećao sistemsko rešavanje problema zaostalih plata radnicima propalih niških preduzeća, te da će isplata početi najkasnije do kraja te godine. A sistemskog rešenja nema ni 2019.

Četvrti se bavi ometanjem komunikacije građana, limitiranjem i sprečavanjem pristupa informacijama. I ovde je režiser unapredio scenario, koji je star 70 godina, još iz vremena klasičnih telefona i manuelnih centrala. Danas je sve u kontroli medija i ometanju slobodnog pristupa informacijama, plus loša zakonska rešenja i pritisak na rad poverenika. I tu nije kraj. Asistenti režisera predlažu i unapređenja – na primer ograničavanje internet komunikacije.

Peti ima fokus na usporavanje slobodnog kretanja ljudi. I ovde režija dorađuje scenario, jer smo od vozova, kao glavnog vida transporta, za 70 godina bitno unapredili putovanja. Jedino smo unazadili sistem železnica. A zašto su putovanja bitna? Jednostavno, osoba koja putuje van Srbije, može da „ispadne iz ovog filma“ i da svojim očima vidi i uporedi stanje tamo i ovde. I kad vidi ono što režiser ne želi da se vidi, onda scenario gubi manipulativno dejstvo našeg ružičasto srećnog prava da znamo sve. E to je ono što naš režiser po svaku cenu želi da spreči. Izlazak iz zone osiromašene inteligencije, i pretvaranje glasača u birača. Jer tad država od partijske postaje pravna.

Jedno je sigurno. Svaki film, kakav god da mu je scenario, i ko god da mu je režiser, ima svoj kraj. A to zavisi samo od publike, jer ona plaća karte za ovu predstavu. I može da promeni scenario. A i režisera.

Mislite o tome. Jer pametniji više ne sme da popušta.