Hronični bolesnik i njegovi pacijenti

Ne znam da li ste gledali film “Umobolnica na osami”? Zaplet je veoma zanimljiv. U jednoj mentalnoj instituciji se dešava prevrat. Pacijenti zamenjuju uloge sa doktorima i preuzimaju vlast. Stvarno odlična priča, koja pokazuje šta može da se desi ako bolesni ljudi, umesto da se leče, preuzmu kontrolu, postanu vlast, i proglase nenormalno za zvaničnu politiku.

Svaka sličnost sa našom državom je sasvim slučajno namerna, jer smo u zadnjih sedam godina na svojoj koži videli kako lako može sve da se izokrene i da nenormalno postane način života. Do 2012. smo stvarno i imali psihologa na vlasti. I dosta onih drugih, kojima je bilo potrebno ozbiljno lečenje od bolesti megalomanije, velikosrpskog nacionalizma i kompleksa niže vrednosti. Te 2012. su zamenili mesta.

Pacijenti su se obukli u evropska odela i stavili kravate, pobedili na izborima i zarobili normalnu državu. U toj zarobljenoj državi, laž postaje istina, krađa opravdanje, a ludilo zakon. Zakon agresivne manjine, koji vlada već više od sedam godina, samo zato što mirna većina ćuti i veruje da će kad pacijenti popiju lek, sve da se vrati na staro. Da će posle toga, samo od sebe, da se ponovo uspostave fer i pošteni izbori, institucije sistema, pravo i pravda, i naravno uređena demokratska država. Država, gde na vlasti nikad ne mogu da budu tajkuni, kriminalci, plagijatori, lažovi, lopovi i ubice. I naravno - Miša Vacić.

Ne kaže se bez razloga da je sloboda – hrabrost. I odluka. Koju svako od nas mora da donese. Da li stvarno mislite da hronični bolesnik, praćen sa desetak najvernijih sledbenika sekte, okružen sa par stotina kriminalaca i potopljen u sendvičarsku gomilu koju čini više desetina hiljada pacijenata, ima toliku moć?

Sve počinje i završava se sa percepcijom moći. A percepcija moći ove vlasti sve više bledi i nestaje. Zato hroničnom bolesniku preskače “čuka”, jer nestaju njegove glavne moći koje koristi u osvajanju vlasti u Srbiji: strah, ucena, prevara, razočarani glasači i apstinenti. Percepcija moći, zadnja šarena mušema ove vlasti, koja treba da sakrije od pacijenata da je na delu totalni raspad sistema, se nepovratno iscepala. Da li i vi primećujete šta sve počinje da se vidi kroz rupe na #BudućnostSrbije? Afera Krušik, i stotine miliona evra koje su se brže, jače, bolje prelile iz države u džepove naprednjaka, i koja svakim danom pokazuje sve više i više pravo lice organizovanog državnog kriminala pod kontrolom i zaštitom hroničnog bolesnika. Šta tek reći za državno-privatnu farmu za proizvodnju marihuane! Koja je dobila i pomoć države! Ludilo je dostiglo svoj maksimum. Živimo u državi koja izgleda organizovano učestvuje u proizvodnji i distribuciji narkotika? Sad je jasnije kako je bilo moguće da se službenim automobilom Vlade Srbije diluje droga. Što i nije tako čudno, ako se zna da su hroničnom bolesniku najbolji drugari ipak čuveni Edi Rama i Hašim Tači. A ko više zna o tim stvarima?

Besni građani ustaju i cepaju šarenu mušemu #zlatnodoba i iza nje proviruje ružno lice hroničnog bolesnika i njegovih pacijenata, koji već duže vreme ne koriste propisanu terapiju. Vide se njihove lažne diplome, namešteni tenderi, bahatost, korupcija, krađe i prekrađe svega na šta su uspeli da stave svoje prljave radikalske kandže. Vide građani da pacijenata hroničnog bolesnika nema nigde. Nemoguće je naći nekog koji ga javno podržava. Ima onih „samo-organizovanih“, koji su hrabri samo kad su u čoporu. Proverite brojeve. Od glasova koje je hronični bolesnik „osvojio“ mora se oduzeti više stotina hiljada “mrtvih” duša koje “redovno” dobijaju pozive da glasaju. Postoji još barem toliko ucenjenih i poniženih, poslom ili nečim drugim. A u Srbiji, na spisku, ima skoro 7 miliona birača. I treba da nam se sve po spisku, kad smo ovo dozvolili.

Sat neumitno otkucava. Sve brže. A „čuka“ preskače. Sve više. Hronični bolesnik je konačno priznao svoju bolest. A ako je stvarna dijagnoza hroničnog bolesnika – patološki lažov, kakvo lečenje je potrebno? To je pitanje koje građani sve češće postavljaju. Ne brinu se oni za hroničnog bolesnika, njemu i ovako nema leka, brinu se građani za zdravlje svoje države. Jer država mora da krene sa tretmanom oporavka, ka konačnom ozdravljenju, da ne bi nepovratno upala u komu koja može da traje decenijama. Zato se donosi odluka. Vreme je. Jednog malog pacijenta koji je glumio doktora smo razotkrili i sprema mu se povratak u instituciju zatvorenog tipa. Zato što pametniji više ne popušta. I ne želi da živi u ludnici.

Hrabrost, jer je sloboda #stvarizbora. Nema ko drugi da uradi taj posao za nas. Potrebna je ozbiljna terapija da bi Srbija ozdravila. Jer bolest može vrlo lako da pređe granicu kada nikakvo izlečenje više nije moguće.