Izgubljeni u prevodu

Ili, zašto je miting #BudućnostSrbije održan baš 19. aprila, i kakve veze ima odabir izvođača sa „pobedom“ od 5:0 i šestom godišnjicom potpisivanja Briselskog sporazuma?

Ako ste mislili da je to što se oproštajni miting predsednika SNS dešava baš 19. aprila slučajnost, pogrešili ste.

19. aprila 2013. godine, pre tačno šest godina, desio se Briselski sporazum. Kosovu je iz imena „otpala“ zvezdica, a „upala“ kontrola nad institucijama na severu, članstvo u međunarodnim organizacijama, međunarodni pozivni broj, Trepča i još po nešto. Država Srbija je „dobila infarkt“, jer je donirala svoje „srce“ državi Kosovo. Postavlja se pitanje, šta je to dobila Srbija, odricanjem od svog srca, sem „nove“ Vlade i novog Predsednika, mnogo voljnijih da potpisuju nešto što oni pre njih nisu hteli?

Kakva nam se to sudbina sprema u #BudućnostSrbije, i kakve veze ima s tim Briselski sporazum?

U glavi prosečnog glasača Briselski sporazum je tamo neka zajednica srpskih opština, ZSO, koje zločesti Albanci odbijaju da potpišu, eto već šest godina. Marko Đurić što se igra vozovima i tapše non-stop. I naravno na sadašnjeg predsednika koji je tad kao prvi potpredsednik lutao hodnicima, spavao na podu, nije ništa jeo ni pio, čak nudio i ostavku, samo da postigne dogovor koji je u korist Srbije. Da li je uspeo i zašto nije?

Pa, hajde da krenemo redom.

Sve je počelo kapitulacijom Srbije u Kumanovu, 9. juna 1999, sporazumom kojim je posle 78 dana okončano bombardovanje SRJ. Vojska Jugoslavije, MUP Srbije i država Srbija su napustili Kosovo. Svu imovinu na Kosovu i upravljanje teritorijom je preuzeo UNMIK. Narednog dana, na sednici Saveta bezbednosti UN doneta je Rezolucija 1244 o Kosovu, na koju se, kao garant suverenosti na celoj svojoj teritoriji, Srbija poziva i danas - 19 godina od potpisivanja.

I tako je Srbija doživela infarkt i ostala da postoji samo u levoj pretkomori svoga srca, koja se nalazi severno od reke Ibar, poznatijoj kao „Sever Kosova“. Sledećih desetak godina Srbija je pokušavala sve kako bi sačuvala barem taj deo svoga srca. Bilo je tu mnogo problema, padova i uspeha, ali su institucije Srbije uspele da prežive. Formirane i finansirane od strane države Srbije, paralelne institucije su uspevale da spreče to „Kosovo sa zvezdicom“ da se proširi i na levu pretkomoru i zauzme celo srce. Čak su uspevale da ojačaju svoj uticaj i vezu sa Srbijom. Sve do tog Briselskog sporazuma, kojim su ukinute paralelne institucije i omogućeno Vladi Kosova da uspostavi potpunu vlast nad celom teritorijom Kosova i Metohije.

A šta su to dobili građani i građanke srpske nacionalnosti na severu Kosova? „Dobili“ su svoju zajednicu srpskih opština, koja se po Briselskom sporazumu nalazi tačno unutar njihove nove države Kosovo. Čak je i predsednik čestitao Srbima na Kosovu formiranje ZSO još avgusta 2015. A da li su je stvarno dobili i zašto neće, možda treba pitati Srpsku listu?

Kako je moguće da je naš predstavnik, koji je u međuvremenu bio potpredsednik jedne vlade, predsednik druge i sad predsednik države, nije primetio da punih šest godina druga strana ne radi ništa na primeni Briselskog sporazuma, dok on ispunjava revnosno baš sve? I da i dalje „prodaje“ priču kako je to velika pobeda Srbije? Kakva je to mudra državnička politika da smo došli od čuvenih Đurićevih 5:0 za Srbiju, do sad već čuvene rečenice predsednika da, citiram:

Danas kažem da ne možemo svi sve da dobijemo, jer bi to značilo da smo svi sve izgubili, najbolje je da svi izgubimo nešto.

I šta sad? Miting je gotov. #BudućnostSrbije se završila. Kosovo je danas Srbija isto koliko je i Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica granica. I to svima postaje jasno. Barem je izbor izvođača bio iskren. Slučajno ili namerno, njihove pesme najbolje opisuju Srbiju kakva je danas.

Od „Smejem se, smejem se, a plakao bih“, preko „Oko mene sve su ponavljači đaci, ili bolesnici, ili manijaci“ i „Neću da budem član mafije“, pa do „Tamna je noć“.

Šta mislite vi? Koja pesma bi mogla da bude prava himna #BudućnostSrbije?