Komičar predsednik ili predsednik komedijaš?

Izgleda da smo ušli u ono zadnje političko doba, gde je nemoguće postalo sasvim očekivano, a realno potpuno nedostižno. Ne znam da li ste čuli, da je posle Amerike, gde je Donald Tramp, kao proverena „zvezda“ rijalitija, kroz koji promoviše svoje menadžerske sposobnosti, uspeo da postane predsednik, aprila ove godine i Ukrajina izabrala pravog pravcatog komičara za predsednika.

Ne, nije šala. Nakon velikog uspeha njegove serije „Sluga naroda“ gde glumi antikorupcijski orjentisanog predsednika, komičar Volodimir Zelenski je izabran za predsednika. Zelenski je čak i svoj politički pokret nazvao „Sluga naroda“, po seriji u kojoj je glumio. Da li su to građani Ukrajine pomešali stvarnost i fikciju i poverovali da je ono što se dešava na televizoru realni život? Ili su možda ispali najpametniji od svih i umesto političara komedijaša izabrali profesionalnog komičara. Jer profesionalac svaku ulogu odrađuje krajnje ozbiljno.

Nije da se hvalim, ali mislim da je Srbija ipak pionir u ovom komedijaško političkom rijalitiju, jer je sada već davne 2012. postavila temelje nove političke realnosti, kad su dva politička stiropor-up komedijaša uspela da ubede građane da je napredni radikalizam budućnost demokratije u Srbiji. Doduše, naši komedijaši nisu imali mogućnost da naprave celu seriju, i emituju je na nacionalnim medijima, kao gorepomenuti Zelenski, ali su svojim brojnim uličnim i skupštinskim performansima uspeli kroz kratke humorističke priloge da postanu poznati, i nametnu se kao „iskreni“ borci protiv korupcije i „ verni čuvari“ Kosova i Metohije u okviru Srbije.

Da li se sećate srceparajuće romanse u kojoj Toma štrajkuje glađu, pada u postelju i zamalo umire zbog svoje bezgranične ljubavi prema vlasti i vili na Dedinju? Ili akciona tragikomedija gde oba naša komedijaša glume patriotizam, dok njihovi statisti razbijaju Beograd, pale ambasade i menjaju Kosovo za patike? Da ne pominjemo performans sa sedenjem na stiroporu, koji je postavio temelje razvoja fantomske građevinske industrije na vodi, i naravno jačanja energetske efikasnosti, kroz izolaciju od kontrole javnosti. Ta „energetska efikasnost“ se posebno pokazala u radikalno kumovsko rodbinskoj verziji „sahranjivanja“ reka u cevi i uništavanja drveća širom Srbije.

Ipak je najveći efekat i dugovečnost imala Alekova serija kratkih humorističkih priloga pod zajedničkim nazivom „Ne pada mi na pamet“. Od toga da mu ne pada na pamet da poskupi struja, da smanjuje plate i penzije, da Dinkić i Karić budu oslobođeni robije, da dozvoli tajkunima da vladaju Srbijom, da se kandiduje za predsednika, da poboljša izborne zakone, da pregovara sa opozicijom i još mnogo toga.

U želji da se narodu da ono što želi, naši komedijaši nisu prezali ni od plagiranja uspešnih uloga iz komšiluka.

Eto, na primer Alek. Malo je kopirao Erdogana (sako), malo Tačija i Ramu (patike), ali je ipak najbolji bio u rimejku serije „Mućke“, gde čuvenu rečenicu „sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri“ iz godine u godinu prevodi na srpski, ono kao „do kraja godine plate će preći 500 evra“. To je radio malo po malo, sve dok cela država nije postala jedna velika komedija. I tako već sedam godina. A narod prestao da se smeje. Doduše pokazuje zube, ali se to više ne može nazvati osmehom. Vidi to predsednik komedijaš, pa pokušava u zadnjim nastupima da bude ponovo malo radikalan, malo napredan, nimalo duhovit, i da nađe tu staru iskru i ponovo upali plamen podrške za još jednu sezonu „Mućki“ u Srbiji. Ali nešto ne ide. Producenti iz inostranstva traže da uradi zadnju obećanu epizodu „odbrane“ Kosova i Metohije, onu sa potpisivanjem obavezujućeg dokumenta. Ili će da izbace trailer za novu sezonu, samo sa drugim glumcima. Kao što su najavili i njihovu komedijašku vladavinu čestitkom Tomi na izbornoj pobedi, i to u sred izbornog dana, te davne 2012.

Tako to biva kad se ozbiljan posao vođenja države da političarima komedijašima. Eto šta znači pravi „ukrajinski scenario“. Bolje je uzeti pravog profesionalca, a ne glupirati se sa ovim priučenim komedijašima. Evo i Trampu se „smeši“ impičment i smena, dok su sa druge strane u Ukrajini možda najbolje ukapirali celu priču, da žive u tragikomediji od države, pa lepo dali profesionalnom komičaru da bude predsednik. A on to baš ozbiljno shvatio i uradio više u ovih pet meseci nego što su „ozbiljni“ političari pre njega uradili u zadnjih deset godina.

Komičar ili komedijaš? Mislite o tome. Jer je sve #stvarizbora. Pa i #bojkot.

Jer građani imaju moć. Budi #promena. Zato što stvarno više ništa nije smešno.