Nova 2019: Bolju nemamo, a goru nećemo naći?

Stigla nam još jedna napredna godina, sedma u nizu, pa je i red da se podsetimo šta je to bilo interesantno u našemu gradu tokom ovog leta gospodnjeg 2018. I naravno, da li smo nešto naučili.

Prva naučena stvar je da nisu svi naprednjaci isti. Jesu oni pripadnici Vučićevog plemena, to je tačno, ali izgleda da se to pleme toliko raširilo i razgranalo, da su u nedostatku opozicije počeli da ratuju sami sa sobom. Neka vrsta radikalnog kanibalizma, Bože me prosti. A počelo je tako što je gradski većnik za sport zbog korupcije uhapšen baš pred Novu godinu. Društvo su mu kasnije pravili i direktor Direkcije za javni prevoz i njegovi saradnici, zbog malverzacija. Pa je onda došlo i „društvance“ iz Elektrodistribucije, iz istih razloga.

Kad se sve sabere, veoma je teško naći nekog predstavnika vlasti kojim se nisu bavili sudstvo i tužilaštvo u ovih zadnjih šest godina. Eto šta se desi kad uništiš opoziciju. Nema koga da hapsiš. A i budimo realni, ko bolje zna sve „mutne radnje“ jednog naprednjaka, nego njegov stranački kolega. A koliko tih „plemena“ ima unutar niškog SNS ima, e to već niko ne može da izbroji.

Drugo što smo naučili je: možeš radikala da staviš u napredno pleme, ali ne možeš da izvadiš radikala iz naprednjaka. Desilo da neki radikalniji naprednjaci ne veruju u institucije sistema. Zato su odlučili da „zagreju“ atmosferu u Nišu, paljenjem automobila. Počevši od zamenika gradonačelnika, preko direktora Tržnice, pa onda „poznatog“ biznismena, dva inspektora niškog MUP-a, zamenika načelnika niške policije, načelnika Kriminalističke policije u Nišu, pa sve do zamenika načelnika BIA.

Treća naučena stvar je da nema plemenske svađe u naprednom plemenu samo kad ima plemenskog interesa. A plemenski interes je krajem marta uzeo „danak u krvi“ – u narodu poznato kao „otmica Konstantina“. Logično, em nam je Turska najbolji prijatelj, em se smanjila bara, nema šta više da se otme od ove sirotinje. Oteše nam Jugoistok, sve pare sa lokala, Regionalnu privrednu komoru, i taman kad smo mislili da je gotovo, baciše oko na našeg Konstantina. Dok je bio mali i nejak, niko ni da ga pogleda. A sada mu, ovako razvijenom i perspektivnom, odmah staviše omču oko vrata.

Tri meseca su nas ubeđivali da Konstantin mora da „ide“. Najmoćnije poglavice i veliki vračevi iz beogradskog plemena su redovno dolazili i obećavali zvezde s neba, ali i pored sve te priče nisu uspeli da nas ubede da je dobro dati našeg Konstantina. Ubeđivao nas i poglavica da nam ne treba aerodrom. Jer on ima mnogo bolju ideju. Umesto da letimo jeftino sa Konstantina, treba da se brže, jače, bolje vozimo novim ali još neizgrađenim auto-putem do Prištine, da bi leteli sa aerodroma Adem Jašari. Samo što poglavica i dalje ne shvata da većina u Nišu „nema za kartu ni do Prištine“.

Ali je zato poglavica ipak shvatio negde juna da ne mora nikoga da ubeđuje, pa je uradio ono što uspešno radi svih ovih godina. Prekrši Ustav i zakone ove države, i naredi svojim plemenskim vojnicima u Skupštini grada da otmu aerodrom od Nišlija i Nišlijki i da odnesu Konstantina u sunovrat i zaborav.

Tako su se nadali. Međutim, „vidi bože čuda velikoga, kad se ćaše po zemlji Srbiji, po zemlji Srbiji da prevrne“. „Ode“ aerodrom, ali ostaše sudski postupci pred Ustavnim i Upravnim sudom, Osnovnim i Višim tužilaštvom. I ostaše lokalne poglavice i vojnici u čudu. Sada se češkaju i tamo gde ih ne svrbi, jer su zaboravili zbog onog „brže, jače, bolje“ da pored plemenskih postoje i neki drugi zakoni u ovoj zemlji. Da su Upornost i Strpljenje dva najjača oružja demokratije. Da ono što su uradili zastareva tek za deset godina. I sada im od izvora vode samo dva putića. Te 2028. mogu da budu ili na vlasti, ili u zatvoru. A gde će biti, odlučiće birači. Jer pametniji više ne popušta.

To je četvrto što smo naučili i odmah počeli da primenjujemo. Nišlije i Nišlijke su otkrili na šta najbolje reaguje napredno pleme i krenuli da popravljaju stvari na najefikasniji mogući način. Na primer, rupe na putu. Nađu rupu (što nije teško), obeleže rupu sprejom (a sprej jeftin), i napišu nešto onako motivaciono, kao na primer „SNS rupa“. I preko noći, verovali ili ne, sve je popravljeno.

Mi smo mnogo toga naučili. Jedino što su trebali napredni plemenski lideri da ukapiraju ove godine je da konačno počnu da vode računa o novcu građana i građanki Niša. Ali nisu. Odlučili su da ovako berićetna godina za njih mora da se proslavi na napredan način i dali čak 70,000 evra za doček Nove godine na trgu, da bi usrećili svu onu sirotinju što radi za 200 evra.

70,000 evra nije ništa, kad je u interesu naroda. A i šta drugo da se kupi za tu siću? Možda neke rampe za pružne prelaze? Ma kome to treba? I čemu to uopšte služi? Da su mrdnuli iz svojih tapaciranih fotelja i pitali, recimo ljude u Donjem Međurovu, znali bi. Sasvim sigurno.

I tako ode 2018. Nema plata od 500 evra, nije završen Koridor 10, i još mnogo toga nije i neće.

Sad imamo samo 2019. Bolju nemamo, a goru nećemo naći? Da li je baš tako?

Možda da se ipak malo potrudimo da napravimo nešto bolje?

Mislite o tome.

Jer je sve #stvarizbora.