Srpska telenovela

Još jednom je u Srbiji počela repriza naše najgledanije političke drame, sa standardnim zapletom: počinju odlučujući izbori za spas Srbije, sve stranke su sigurne da pobeđuju i formiraju Vladu.

Njihova opcija je ona prava i 104% je sigurno da će, ako njih izaberemo, Srbija konačno dobiti svoju dugoočekivanu „Vladu Spasa“, koja će u jednom mandatu vratiti natrag Kosovo, uvesti Srbiju u EU, podići standard na minimum 1.000 evra mesečne plate, i naravno, obezbediti posao za sve one koji hoće da rade.

Jutro posle drugog kruga, ili da budem precizniji, već negde posle 10 uveče, opet smo se vratili u surovu realnost naše igranke bez prestanka, gde su stranke i njihovi glavni glumci više-manje tamo gde su i bili pre izbora. Emocije su uzburkane, očekivanja velika, tako da nije čudo da su postizborna politička trvenja dosla čak i do najviših struktura SPC, gde se vladike medjusobno prepucavaju i otvoreno svrstavaju u različite političke tabore.

A, sve bi bilo mnogo jednostavnije kad bi u Srbiji postojalo kolektivno pamćenje koje bi trajalo barem par meseci. Pošto kao loši đaci ne umemo da naučimo lekciju, ponavljamo jovo-nanovo istu golgotu uobičajenih srpskih izbora u zadnih desetak godina, kao uhodani déjà vu. Glumci se menjaju, uloge ostaju iste, scenario i zaplet je skoro identičan, tako da mi najsmešnije deluje da je opet svugde prisutno staro pitanje koje se već nedelju dana provlači po glavama stanovnika Srbije – kad će nova Vlada, i ko će da je sastavi (bre)?

Kao što u španskim serijama postoji standardna fraza, kojom počinje zaplet, da je majka glavnog lika ujedno i njegova polusestra, i svastika, moja omiljena fraza u srpskoj političkoj trgovini, kojom počinje zaplet je poziv, obično treće partije po broju poslanika, za tkz „uvažavanje političke realnosti nakon izbora”, kojom se otvaraju vrata za sve moguće političke kombinacije, gde partije preskaču iz kreveta u krevet, praveći do juče nemoguće kombinacije.

Nekada je majstor tog zapleta bio DSS, a pošto je otišao u zasluženu penziju, sada imamo priliku da uživamo gledajući kako to lepo koristi SPS kad objašnjava zašto ne važe dogovori koje su pravili pre izbora sa potencijalnim partnerima, ranije sa radikalima, a sada sa demokratama. Ova sezona naše političke telenovele ima i dodatni zaplet jer je nesporna činjenica da u Srbiji nema više prave opozicije i da Naprednjaci očito nisu više Radikali.

Dačićeva poruka demokratama u stilu „puj-pike-ne-važi-dogovor“ dan nakon izbora je očito bila preuranjena, jer je sada svima, osim srpskim glasačima veoma logična koalicija Naprednjaka i Demokrata, kao dve programski skoro identične stranke. Taj pomak naprednjaka od četnika do evropejca, i demokrata od Đinđića do Koštunice je iznenada postao vidljiv i socijalistima, jer su samo dva dana kasnije ponovo promenili priču izjavom da je sve dogovoreno sa demokratama, da samo čekaju na poziv i eto stiže spas za sve nas.

Sada će taj faktor „nemogućih“ koalicija biti odlučujući u određivanju vremena potrebnog za formiranje nove vlade, jer je potrebno angažovati kompletnu mašineriju za zaluđivanje naroda. Od javnih servisa pa na dalje, da se objasni ljudima zašto će na kraju da dobiju ono za šta nisu glasali i da još budu srećni zbog toga.

Koliko primećujem, potpuno su svesni težine zadatka, tako da prave i „greške u koracima“, jer su neke novine već počele, čini mi se ipak malo preuranjeno, da koriste argumente tipa „koliko košta svaki dan bez vlade i sl…“. Ostali postupci u vidu svesrpske molbe za spasenje i „potrebu za mesijom” u vidu Tadića kao jedinog mogućeg mandatara nove vlade, oko čega su se odjednom sve stranke ujedinile, pa čak i novoizabrani predsednik, samo otvara vrata za nove zaplete u jedinstvenom naporu naše političke elite da obezbedi izgovor za ono što će se desiti u budućnosti i što će biti prikazano kao lična žrtva, ali i kao jedino rešenje za spas Srbije… od čega, to tek treba da se dogovore.

Ukratko, ukoliko će biti formirana vlada DS-SPS-URS uz podršku manjih stranaka, kao što je i bilo planirano, to se može očekivati u sledećih mesec dana najkasnije… SPS-SNS bez DS-a, za to će trebati barem još mesec dana. A, za varijantu DS-SNS sa ili bez SPS-a trebaće da se dodje do samog isteka roka potrebnog za formiranje vlade, kada će se pokazati pravo „majstorstvo“ nasih političara u zaludjivanju glasača, i primeniti  čuveno biranje manjeg od dva zla u minut do 12, kao što je uspešno uradjeno prilikom uvođenja SPS-a u vlast na prošlim izborima.

Ne treba zaboraviti da je DS majstor u pomaganju narodu da izabere manje od dva zla, i da je to uspešno primenjivao u zadnjih desetak godina još od perioda zadnje kohabitacije, te na tome uglavnom zasnivao svoje dobre izborne rezultate. U tom smislu rezultat zadnjih predsedničkih izbora više treba posmatrati kao izuzetak koji potvrdjuje pravilo. Kao što nam je iskustvo pokazalo nebrojeno puta do sada, jedina sigurna pretpostavka je da je vreme do formiranja nove vlade uvek bilo obrnuto proporcionalno sa logikom i političkim dogovorima koji su postojali pre izbora.

Za sada se čini da su sve opcije i dalje u igri, i da sva tri ključna glumca, Naprednjaci, Demokrate i Socijalisti stalno dorađuju i prerađuju svoje scenarije i računice, šta dobijaju, a šta gube u svakom scenariju. Poenta je u tome da na će na kraju najmanji uticaj na formiranje vlade imati sami glasači, i da se političari uopšte ne sekiraju u vezi toga, jer znaju da ce sve biti zaboravljeno već nakon par meseci.

I, na kraju, šta god se desi, sigurno neće biti turbulencija i velikih promena u spoljnoj i unutrašnjoj politici, jer treba uvek imati na umu dobro poznato pravilo koje važi u državama kao što je Srbija.

Političarima je tokom predizborne kampanje dozvoljeno da imaju burnu i žestoku ljubavnu aferu sa biračima, a da nakon izbora pobednik nema druge, nego da udje u brak sa međunarodnim finansijskim institucijama.