Drugi me slušaju dok ćutim

Čudno je naše vreme. Vest protraji kao mesečina i muk. Zanemi se za tren, posle toga sve po starom.
U stvari, šta je vreme? Šta znači ta reč kada je, kako mi je jednom besedio doktor Dobrivoje Bošković, poliglota, svetski putnik, ono ograničeno životom!

- To će ti srce reći. Ono zna i poraz i pobede, i mrak i svetlost, i lakoću i težinu, ono savetuje bolje od razuma!

Ovo vreme je moj međuprostor između onog juče i dolazećeg trajanja. Ako dođe. Nada uvek umire poslednja. Ono je tu da opomene, ako ga slušamo. Često nerado činimo. Naš razum protivureči našem razumu. Vreme shvatamo kao nečiji dar, kao poklon koji treba da čuvamo, ako znamo da čuvamo. Najčešće to ne činimo.

Sleđen sam pred bujicom loših vesti. Nisu nastale daleko, tu su oko nas. Prevare, falsifikati, lažna obećanja, mnogo sujeta. Sve u jednom trenu i na istom mestu. Previše da se dovoljno razume i shvati naše vreme.

Drugi me slušaju dok ćutim. Tako najlakše podnosim svoju srdžbu. Ne mogu drugačije da razumem ni svoje, ni tuđa vremena. Valjda zbog godina, mojih i njihovih. Jedni pričaju o onome što je bilo, drugi o dešavanjima koje očekuju. Nalazim se u međuprostoru između ta dva trajanja. Ono što je bilo, za mene je već daleka prošlost, a nadanja su varljiva, čudna, nepouzdani svedoci.

- Nisam radostan što dugo živim, nego što mogu da se i dalje sećam! – govorio mi je ne jednom čuveni leskovački pesnik, profesor i boem Bora Zdravković, dok zaneti lepotom trenutka sedimo u kafani.

Život, življenje, to je trajanje i nečije vreme. Opet je to vraćanje na početak priče o mesečini i muku, o senkama koje su kraj nas, o šumovima koje ne čujemo, o pesmama koje smo nekada razumevali, o ljubavima koje su nestale...

Između dva trajanja – sadašnji trenutak je treće doba – poništene su mnoge iluzije, nestali su snovi, zagubila se prijateljstva, ostalo je premalo dana da se prisećam šta je bilo vredno u "neispisanom rukopisu" života.

Neki se plaše samoće, jer im tišina unosi nemir. Moje trajanje je u znaku druge slike. Samo u samoći, izolovan, ostavljen, zaboravljen, bez telefona, TV prijemnika – možda jedino uz kompjuter i internet – mogu da razumem svoju "izgubljenu tišinu".

Vreme merim samo po svome sećanju, a ono polako opominje da je nešto bilo, zastalo, pomalo zaboravljeno i da je preostalo da se nadam kako će to nešto i dalje biti dovoljno da prolaznost vremena razumem kao veliku, najveću avanturu svoje zbilje.