Porazne slike života
Autor
Novinar.
Rođen u 1949. godine u selu Dadince, Vlasotince.
Završio pravni i filozofski fakultet.
Objavio knjige pesama Čudna lađa (1976), Dnevnik na raspustu (2003) i Govor kamena (2004) i romane Izabrani život (1997) i Izabrana tišina (2001).
Napisao dvotomnu studiju, 1.100 stranica velikog formata "Leskovački pisci i njihovo doba".
Najnoviji roman "Izabrani snovi" proglašen za najbolje delo na "Fileksovom" anonimnom konkursu.
Za svoj novinarski, publicistički i književni rad dobio više priznanja, a dodeljene su mu i oktobarske nagrade Leskovca i Vlasotinca.
U Leskovcu, kraj same Veternice, u blizini mosta koji je poslednjih dana pretvoren u veliko gradilište, nedaleko od glavne pošte, svakodnevlje upotpunjuje nova, tužna slika. Žena srednjih godina drži nejako dete i ponavlja stare, izlizane reči:
-Gospodine, dajte koji dinar!
Prolaze ćutke Leskovčani. Ko zna gde su se uputili. Možda do glavne pošte, bolnice ili negde drugde. Po licima se prepoznaje tuga. Tek poneko, ali samo poneko, odaje utisak veselog putnika.
Čujem glasove, nemušto, ali dovoljno jasno da prepoznajem njihovu poruku:
- Razboleće ti se dete, ženo!
Okrenuh se. Vidim lepo obučenu gospođu koja baca nekoliko dinara u pocepanu, prljavu kutiju.
-Neka te Bog čuva! – odgovara nejako ljudsko stvorenje.
Druga, još poraznija slika. Opis je tužan, preskočiću detalje. Dva dečaka, nije im više od desetak godina, naslonjenji su na ogradu dvorišta Šop Đokićeve kuće. Ispred njih je takođe poderana kutija u kojoj su nekada bile nove cipele. Neko je u nju ubacio dinar-dva. Dečaci su zagrljeni. Poderane, prljave pantalone i košulje utonule u znoj. Lica neopravan, ali vesela. Kao da im je sve smešno! Pomislim da ih je tu neko ostavio, naredio im da prosjače, a onda posmatra iz prikrajka.
Kestenjaste oči jednog od dečaka i lepi, beli zubi drugog, nagnaše u meni tugu. Bacih nešto malo sitniša. Nepristojno je da govorim cifre. I upitah:
- Odakle ste, drugari!
Razumeli su me, pokazaše rukom negde daleko, neodređeno. Nisam imao više srca da ih ispitujem. Ovde se sirotinja druži sa tugom. Deca jesu vesela, čak i previše, ali je trenutak u kome se nalaze pretužan i u ovo sirotinjsko doba samo delimično razumljiv.
Ta misao o poraznosti slike koja me prati dok se krećem do stare autobuske stanice orobila je moje telo. Neko glasno izgoviri moje ime. Upamtio sam boju tog glasa i pre deset-dvadeset godina, ali se ne dosetih ko bi to bio. Školski drug, poznanik sa nekog sastanka, slučajni saputnik u prljavom vozu!?
Odgovor nisam pronašao.
- Bole, ja sam Bole! Zar mi se ne sećaš? – bile su njegove reči koje su na mene delovale porazno.
- Znam te, druže - odgovorih nesigurno, dok sam se preslišavao ko bi to bio "Bole!"
- Sedeli smo zajedno u vozu kada smo išli da uložimo sitniš ušteđevine kod Dafi! – nastavi on.
- Ne ljuti se, prijatelju, nešto me je zarobilo ovoga jutra.
- Da nije bolest! – kaza munjevito.
- Da nije...
- Video sam neke ljude, ženu i dečake koji prose...
- Pa toga u Beogradu ima na svakom koraku i niko se zbog toga ne brine!
- Ipak, druže moj, ovo je Leskovac!
- Utoliko ima povoda da je prosjaka više! Pa ovo je jug, deo Srbije koje je važan samo kada se glasa!
Rastasmo se bez reči. Nedaleko od autobuske stanice video sam novi, treću porazni prizor - žena je na leđima držala novorođenče, ispružila je ruku i govorila: "Dajte mi koji dinar da kupim detetu mleko!"
Putnici, koji su čekali autobus, iz neprobola koja ih muči, pružali su sirotoj ženi sitniš!
Dečji plač se čuo jače od brijanja motora pohabanih autobusa.
Komentari
Poslednji komentari
Cooler
19:50 // 28. 9. 2010.
Postujem dubok emotivan odnos autora prema ovakvim pojavama na ulicama naših gradova.
Ipak, osećam da rešenje nikako ne sme biti u površnom saosećanju, ma koliko ga svojom pojavom provocirali ulicni akteri koji sve vise liče na "profesionalace u svom poslu" čiji je zadatak da svojim poslodavcima donesu što veći prihod, što vec decenijama potvrđuju mnoga sociološka pa i druga istraživanja.
Suštinski gledano, novčići koje neko u prolazu udeli "prosjaku", pre svega, odražavaju sebično nastojanje "dobrotvora" da za male pare i bez ikakvog truda skine ličnu odgovornost i da za sebe kupi osećaj blaženstva i nadmoći.
Umesto toga, mnogo bi bilo iskrenije i delotvornije da se svako ko iskreno brine o sudbinama drugih suzdrži od ovog egoističnog dobročinstva i posveti deo pažnje i svog vremena njihovom suštinskom rešavanju.
miki
16:09 // 27. 9. 2010.
Свуда жене, деца, новорођенчад... а где су тате? Па није могуће да не постоје!? Да сам ја нека власт, те тате би радили од јутра до мрака, а не да шаљу жене и децу да просјаче. У Нишу је познат случај од пре неколико година да је отац убио сопствено дете јер није довољно испросјачило. Те тате би ишли мени у Црну траву као они наркомани, лопата би њих научилa раду и реду.
catch me
12:47 // 27. 9. 2010.
toga ima i bice sve vise...
u pravu je sutor texta za jug i za glasanje, samo se pitam kako tome stati na put, ajde i mi da proglasimo nezavisnost od beograda, cela regija i da biramo za lidere ljude koji nisu bili ni u jednoj stranci i nisu poslusnici bg-a...
kako zvuci?
Pošalji komentar:
Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.