Slike iz života (1)

 Si tabula vera
Ako je priča istinita, onda je to istina

Kažu da ćete svugde njih prepoznati po tome što skriveni po svetu rano osede od čežnje za svojim selom. Ma gde bili, i koliko uspeli, imaju samo jedan životni san: da starost provedu kraj zabrđanske reke, u avlijama, u blizini starih kuća, da budu sahranjeni na seoskom groblju...
Kada sam jednom – a razgovarali smo i kasnije često do njegove smrti – starog učitelja Dušana Tošića upitao zašto je to tako, odgovorio je mudro:

- Čovek je osuđen da ponavlja vlastitu istoriju, da iznova proživljava tragičnost svoje ljudske sudbine. Prijatelju moj! – tako me oslobljavao stari učitelj – Tolstoj se lečio tako što je glumio da je zdrav!

Zabrđani se vraćaju selu da bi sačuvali svoje prijatelje, da bi ostali prijatelji i da bi umrli sa osećanjem kako nisu sasvim napušteni. Posle nekog vremena, posle nekih mladalačkih godina i ludorija, oni su, kao i svi drugi ljudi, bili uvučeni u sve moguće strahote, postajuli su ljudske olupine, ili – ako je ovo preterano – postaju senke iz mladalačkih slika.
- Šta se čudite?! – moj prijatelju. U pozorištu, a i u životu nije ništa drugačije, sve je izmišljeno. Sve je neistina. Glumac laže da umire, laže da se smeje, plače, laže da voli. U pozorištu, kao i životu, caruju velike laži! Jer, nema tu zavravanja, svakome dođe poslednji čas. A kada se to mora dogoditi, bez izuzetaka, bolje je da se desi u zavičaju! – veli stari učitelj.
- Učitelju! – upitao sam ga tonom đaka prvaka, koji je sedeo kraj prozora i posmatrao ptice, koje su se gnezdile ispod strehe, dok se pripremala jesenja nepogoda – da li se u životu najviše pamte samo porazni dani?
- Jedan francuski pisac, koji je kao dečak počeo da piše knjigu, čiji je početak bio neko oproštajno pismo malog dečaka koji je odlučio da se ubije, predao je izadavaču knjigu, koja je imala 1400 strana, ali je ubrzo stigao poražavajući odgovor: odbijen je! Bio je potpuno demoralisan, digao je ruke od pisanja, bacio je pola rukopisa u reku i sam sebi kazao:
- Otac je u pravu, nisam nizašta!
- Šta se s njim dogodilo, učitelju? – jedva sam čekao njegov odgovor.
- Otišao je u vojsku, postao je broj. Bio je rat, rat njegove generacije i nije hteo da ga propusti. Tada je nastao deo njegovog pakla.
Učitelj dopriča započeto kazivanje:
- Pisac je gledao ljude kako umiru, ubijao je, bio je svedok da rat nema nikakve veze sa heroizmom. Stradalo je mnogo nevinih. U ratu je počeo da veruje u boga. Život je nastavio u košmaru bez kraja. I kasnije je sve pretvorio u knjige, koje su mnogi voleli da čitaju. Eto, i to je život!
Starom, ali dovoljno vitalnom, razboritom učitelju postavljao sam i druga pitanja. Nije to bio moj test, nego prosto želja da budem i dalje njegovo đače, jer sam se tako lepo osećao.
- Da li – pitao sam ga – mnogi pišu, rade, stvaraju... iz tuge?
- Možda je upravo zbog te tuge – da srce prepukne – knez Lazar pitao Miloša Obilića, kad je pošao na Kosovo:
- Kamo ti, Milošu, Mačvani?
A Miloš odgovri:
- Ostali, čestiti kneže, da krče i da siju šenicu!
Onda je Lazar rekao:
- E da Bog da, sve krčili, a sve Mačva u trnju ležala! A što stekli, sve Turcima u bijedu dali!
Učitelj, stari učitelj, kome su u ranoj mladosti umrle dve prelepe kćerke, tek stasale učiteljice, jednom mi kaza:
- Prijatelju moj, ne bih ja svoje ožiljke zamenio ni za kakvu plastičnu operaciju. Svako mora da nosi svoj usud! Slepi Edip kaže: ,,Čovek mora da podnese ono što odrede bogovi!”
Zaćutah, a u tome sam osetio kao da sam i najviše govorio i da sam, onako nejak, tako utešio, makar malo, svog dobrog, starog učitelja.
-Imao sam kroz život jednu spasonosnu formulu, koja me čuva i u ovom poderanim godinama: "Stvari koje su dobre, uvek su dobre!”
Divio sam se toj snazi učiteljeve životne filozofije i u njegovom baritonu nalazio dodatnu odbranu od svakog zla:
- Ostajem sam, baš sam, sa svojim uspomenama, sećanjima na mladost, na te moje prelepe i predobre ćerke... tu su i uspomene možda na neku prolaznu avanturu... Ah, avantura! To je neznanje za ljubav... Hm... hm... hm...
Stari učitelj, koga smo često viđali dok šeta kraj reke, priča da je odavno zavoleo i nju i ljude na obali. Neki su tu provodili slobodno vreme, a neki penzionerske dane, u stvari i dane i noći. Jednom je, dok je ugledao starog ribara, upitao kako mu ide, a ovaj mu odgovori:
- Ne mora ribe da ima, meni je važno da sam ovde!
Saznao je potom stari učitelj da je taj ribar bio iz susednog sela – čudio se kako ga nije poznavao – da je filosof, u Beogradu je studirao ,,čistu filozofiju”, a da je ribolovom počeo da se bavi kada je otišao u penziju.
- Sada ćemo probati moju ribu, ribu na žaru! – kazao je filozof. – To su one ribe koje sam ulovio pre vašeg dolaska. Znate, učitelju, u ovom zadocnelom spokoju intenzivno se misli, pa se lako odbacuju sve prohujale zablude!
Neki stari ribolovci znali su - iako su bez ikakvog obrazovanja - da i filozove, i učitelje, i sudije, i lekare, bukvalno sve njih, posebno, ali i u isto vreme, nauče tajnama ribarenja. Ljudi kraj reke, zapisao sam, fino su bratstvo!
- Da, da, da! – kaza učitelj.
Tada učitelj dopriča:
- Tu nema, prijatelju, prevare, već ljudske solidarnosti i elegancije koja se u školi ne uči! Znamo šta je reka, iz iskustva ili po filmu ,,Teče reka, teče život.”
Možda po savetu starog, dobrog učitelja, kad god sam se osećao loše, odlazio sam na reku, sa njom pričao, a sa njom i drugima se družio i u tome nalazio smisao života.
Učitelj mi je ponekad govorio, glasom punim tuge, da je umoran od pridošlog vremena i novopridošlog ćutanja...
Mučila ga je misao da bi trebalo od svega da se odmakne, ali mu u tom trenutku ništa nije padalo na pamet.
- Prijatelju, ja sam gledao kako oko mene putuje vreme!
I onda nastavi gledajući u neku daleku tačku:
- Naši životi slični su satu. I zato se mnogi ne raduju vremenu, ne nose časovnike na ruci. Vreme nestaje, odlazi u nepovrat. Gledajući kako vreme prolazi, kako sat otkucava i reka teče, razmišljao sam o životu i ljudskim sudbinama!
Ne znam kako se usudih, ali prekinuh starog učitelja i izustih:
- Za nama će, možda, ostati ,,loše rimovani vetar”, ,,oko u snopu iskre, čoveče u magli” ili ,,senka koja se izdaje za čoveka kojeg više nema”. Zato bi možda trebalo da na ,,svetlost iznesem blago zaborava” i da zalepršam kao sova!
Učitelj se nasmeja, pomilova me po glavi kao u onim đačkim danima, pa nastavi tiho, kao da smo na nekom pobožnom mestu:
- Mladi prijatelju! – sedeli smo na terasi njegove lepo uređene kuće - život doziva, spominje, opominje, romori, žubori, zbori, tvori, diše i uzdiše. Reči se okupljaju! Opominju... opominju... opominju! Ponekad se i raduju! Nekad idu ispred života. Najviše što se može i sme.
A zatim, dok smo ispijali vino, prostre se prepoznatljivi bariton:
- Život, to su i udaljeni, zagubljeni krajevi sveta, prevaziđeni snovi, tavorenja, učmalosti, sporost, zaključane kuće u našem selu, strah pred nepoznatim i strah pred gubitkom, ne toliko vlastitog života, nego života onih do čijeg nam je života stalo!
Zagledah učitelja, drhtao mu je glas, on je to krio; videh kako se javiše suze, on je i to krio; primetih da ga izdaje leva ruka, on je i to pokušao da zaustavi!
Zatim je usledio prekorni ton:
- Ne vredi, stari prijatelju, moj dobri đače! Na vredi, život me više ne sluša!
Uhvatih ga nežno za ruku, htedoh da ga utešim.
On prozbori glasom koji do tada nisam poznavao:
- Kada danas pomislim na prošlost, uplašim se mladalačkih grubosti!
Tada je usledilo nenadano, direktno pitanje:
- Koliko sam bio grub prema tvojoj generaciji!?
Gledao me je stari učitelj, kao da je hteo da u mojim očima, u pogledu, u nekoj grimasi koja bi se nenadano pojavila, u trzaju nekog prsta leve ili desne ruke, možda u samoj ukočenosti ili u boji glasa, otkrije iskrenost moga odgovora.
- Bilo je to doba beznadežnog spokoja! Sada je doba ,,beznadežnog” haosa. Eto, to je moj odgovor!
Ponovo začuh stari, dobri bariton, bez grča i drhtaja:
- Jednom sam vam, sećaš li se, ispričao nešto što vas je zadivilo. Govorio sam vam o Lazi Kostiću, o onom Lazi koji je napisao ,,Santa Maria della Salute”. Bio je to, zar ne, neobičan pesnik; obrazovana ličnosti svoga vremena. Bavio se mnogim stvarima: istorijom, i etnografijom, i filologijom, bio je, dabome, i lekar. Znao je osam jezika!!!
Jedva izustih, iako sam hteo da budem ubedljiv:
- Da, da... Sećam se, učitelju!
I zaista sam se setio. Setio sam se i priče o Lazi Kostiću, koji nije bio sujeveran, ali nije hteo da sedi za stolom gde je trinaest osoba!
- Zbog toga učenog, velikog, dragog pesnika, zamalo nisam stradao!
Usledile su slike pune dramatike:
- Kada je jednom došao inspektor, priupitah, onako uzged, možda baš tebe – sve se nekako zagubilo u prošlosti, pa ne mogu da se setim svakog detalja – da mi kažete šta znate o Lazi Kostiću! Inspektor, kada ste vi napustili školu, kaza strogo, zapovednički, kao da sam ponovac:
- Učitelju, ono o Lazi nije bilo dobro!
Skamenih se, on nastavi:
- Laza je Laza, ali nije, bre, to što ste đacima kazivalo u programu!
I završi tonom koji je razotkrivao tugu:
- Umalo da izgubim službu!
Učitelj je posebno podvukao ono ,,bre”, ali ga ne dopriča.
Ponovo se osmelih da prozborim, možda me je vino oslobodilo stalno prisutne tuge:
- Eto, vidite učitelju, život je priča puna krika i besa, ali nekad ne znači ništa ili možda znači sve, zar ne!
Stari dobri učitelj se ponovo vrati u prošlost:
- Tada, kada me je opomenuo onaj inspektor - kasnije sam doznao da je jedva završio učiteljsku – sam sebe nekako ošinuh kao da sam izbeglica, i lutalica, i patnik koji se otiskuje u svet i nestaje, a pojavljuje se tek toliko da pokaže vlastitu smrt.
Posle tog nesrećnog inspekcijskog pohoda - dopričavao bi stari učitelj – bilo je dana kada se osećao kao ljudska utvara koja je sa sobom nosila neku zagonetnu tišinu.
Bilo je i dana kada je pristizao čudan mir koji je i njega plašio. Lice je odavalo tragove umora i lošeg vremena!
Osećao se porazno, baš kao onaj nesrećni čovek kome su, dok je šetao seoskim sokacima u poderanim čakširama, postavljali pitanja da li je bio u Abisiniji, a on bi odgovarao potvrdno: "Da, da, bio sam, pa šta?” Tada su ga priupitali kakva je čuda video. Sledio je odgovor da je video. A kada seljaci ponovo upitaše da li ih je mnogo video, dopriča: "I više!”.
I pobeže u dremež i ćutanje!