Mocart i Salijeri

Primih vest da se u ponedeljak smirio Dragoslav Manić Forski, lužnički Turgenjev, dosledni beležnik tragova “suvišnih ljudi” jugoistoka naše davno već rasklimane i trošne kuće, istrajni zavirivač u njihove namučene duše.

Nanovo, već ne znam po koji put, držim u rukama naizmenično njegove Pečalbare, pa Jesen života. Čitam davno već toliko puta pročitano, ono što, poput oskoruše ili “slive ćiselice”, uz svaki novi zagrižaj, kiselo štipa za grlo. Nije trebalo biti pametan ni pre pedeset godina (kad su Pečalbari nastajali). I tada se znalo da nestajemo. Trebalo je biti pošten i hrabar, pa reći …

Gledam Pečalbare (imam drugo izdanje te knjige iz 1983. godine). Roze kartonske korice, crna boldovana, šapirografisana slova naslova, listovi knjige spojeni administrativnom heftalicom, loš otisak štampe. Izdavač: SIZ kulture Babušnica, štampa: “Mladi grafičar” Vlasotince. Ni sirotinjskije opreme, ni više srca usred te sirotinje. Srce u ritama, kao pečalbar u svojoj radnoj uniformi. Misao u zavičaju. Čitam:

“Kako ste

Kakvo rabotite

Kakva je moruza

Rasadiste li gradinu

Oteli li se Bulka

Ješni li su prasci

Ne lipcuju li piletija

Uprezuje li se teleto

Nikla li je detelina

Kakvo je vreme pri vas

Sve da mi napišeš”.

***

Sekvenca stara bezmalo trideset godina. Dragan Pejčić, profesor književnosti u Pirotskoj gimnaziji, Nikolica Nikolić, slikar, i Dragoslav Manić Forski, u stanu Nikoličinom, na poslednjem spratu solitera u ulici Predraga Boškovića u Pirotu, priveli mene, “junošu”, i slave moje prvo mesto na tamičenju u besedništvu na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kasno je već.

- Piroćanac nadoratil svi ostali. Jebati padeži i književni jezik! Munu im ga naše dete – iskreno je zadovoljan moj gimnazijski razredni, Pejčić, a meni milo što me hvali, iako smo nas dvojica, ustvari, u svađi; ne govorimo. On cedi kroz zube odličnu lužničku šljivovicu koju je za “naročitu priliku” doneo “bata Fora iz Radoševac”. S prozora Nikoličine dnevne sobe gleda u prozore svoje kuće, dumajući da li mu je žena zaspala, ili će još koliko iste večeri da popije grdnju.

- Dobar je momak – nazdravlja mi Forski – samo me stra’ da če ga pokvari Salijeri.

- Koj je Salijeri? – mladićski sam naivan.

Pejčić i Forski se grleno nasmeju, pa nazdrave jedan drugom i, potom, nama ostalima, Nikolica se umiljato zakikoće sebi u brk, i umesto dizanja čašice, učini gospodski naklon glavom. Uhvaćen u neznanju, s priličnom dečačkom nelagodom probam da se vadim. Kažem da, naravno, znam ko je Salijeri, ali da oni verovatno pominju nekog drugog Salijerija…

- Postoji samo jedan Salijeri – kazao je Pejčić – on nije čovek, on je prototip.

- Mocart je miljenik muza – dodao je Forski.

- Mocart je Mocart. Nema tu šta da se objašnjava ko je on. To svi znaju. A Salijeri je ... – nastavljao je da mudruje Pejčić.

- Ne zamlačujte više dete – ljutne se kao malo Nikolica – lele, če mi izgoru semćete.

Onda Forski odluči da progovori:

- U Salijerijevu biografiju ima da piše da se isticao u omladinske aktivnosti, zbog čega je u dva mandata bio omladinski funkcioner, da je posle diplomiranja plodnu karijeru započeo u privredi, gde je u kratkom roku postigao zapažene rezultate, da je dosledno sprovodio ideje socijalističkog samoupravljanja, zbog čega je, premešten u sferu društvene nadgradnje, gde je na funkciji ... bio u dva mandata, nakon čega je premešten na funkciju ...., gde je isto proveo dva mandata, da bi se kao odnegovan samoupravni kadar, vratio na prethodnu funkciju, gde je nanovo proveo dva mandata...

- ... Iako posvećen u potpunosti obavezama koje su mu nametale odgovorne funkcije, tokom svih prethodnih godina svoje dragoceno vreme posvetio je i književnom i publicističkom stvaralaštvu – nastavljao je Pejčić, dajući šansu Forskom da se odmori od nabrajanja Slijerijevih zasluga i naslađujući se sopstvenim opisom književnog opusa tog „površnog odraza u ogledalu“ – njegova književna dela, pravi dragulji zavičajne književnosti, štampana su u više izdanja, istoriografska štiva su redak doprinos istoriji zavičaja, široj srpskoj i istoriji čitave jugoslovenske zajednice, a pozorišni komadi (uglavnom monodrame, jer voli da drži banku) izvođeni su mu često u lokalnom pozorištu... Njegove knjiđe nesu zeljanici od karton i novinsće artije, nego liče na dobro upakovane bombonjere; od milinu čovek da đi drži u ruće i da mu je žal da đi otvori. Ilustracije mu neje rabotil Nikolica za džabe i prijateljski ...

- Jesam u par navrata, ali više neču – nastavnik Nikolica svojom iskrenošću razgoropadio je urnebesni smeh prve dvojice, koji je prestao tek sa novom salvom čika Forinog govora:

- Uviđajući istorijske pogreške i višedecenijski maćehinski odnos Saveza komunista prema srpskom narodu, kao osvedočeni pobornik demokratskih procesa u zemlji, napravio je otklon od prevaziđene komunističke ideologije i priključio se opozicionoj ... stranci, na čijoj listi predstavlja građane našeg zavičaja u skupštini, otvarivši novu stranicu u agilnom javnom radu za opšte dobro.

- Znam ko je Salijeri – rekao sam.

- A znaš li ko je Mocart? – pitao me je Pejčić, intrigantno me gledajući pravo u oči.

- Mocart naše zavičajne pisane reči je Forski – rekao je Nikolica, da bi me spasio nagađanja, noseći ćasu sa pečenim semenkama koje je takođe doneo Forski.

- Preterujete, dečaci – kazao je Forski zamišljeno, zavaljen u rasklimanu fotelju, zagledan, kroz zid nekuda ka svom Radoševcu.

- Ne preterujemo – rekao je Pejčić vrlo iskreno i još dodao, okrenuvši se meni – Ne dozvoli, junošo moj, da ti Salijeri zloupotrebi pamet. Biti Salijeri je korisno, biti Mocart je uzvišeno.

Te reči sam ozbiljno pripamtio do danas.

***

Nisam ga često sretao. I, s godinama, sve ređe. Putevi nam se nisu ukrštali. Ali pamtim dva susreta. Jedan, posle Pejčićeve smrti, početkom 2006, na Crvenom trgu u Pirotu. “Lepo si pisao o svom profesoru”, rekao mi je, “ja sam uredio njegovu knjigu”, dodavši. Zahvalio sam mu što je izgurao taj posao do kraja, kad je Pejčić samo još formalno bio ovde, kad je već bio otputovao u polja. Drugi susret, uslovno rečeno, nedavni je, od pre nekoliko godina. Kada mu je bilo neizmerno drago što sam i ja vlasnik okruglog broja knjiga. Ali, sve ove godine, družio sam se sa njim. Družio sam se, čitajući njegove Pečalbare, njegovu Jesen života, njegove Priče…, kad god me skoli nišavska nostalgija, kad god me u želucu zagrebe tuga zbog dva uklesana imena na mermeru na Novom pazarskom u Pirotu, kad god mi oteža moja prestonička “pečalba”.

***

Uspevši da svede račun sa prolaznošću još u Jeseni života, kao četrdesetsedmogodišnji vispren, senzibilan pripovedač južnosrbijanskog derta (“gledam đu tako otkrivenu u svu njenu lepotu i mislim se, tuj gde ju ja sad ljubim i milujem, tuj će nekad mravi da se šetaju… I kao da voj proreko.”), Forski je u svom mukotrpnom i za srpske prilike pristojno dugom životu dočekao da ga nepristojno ne mimoiđe nijedna muka, nijedna suza, nijedna gorčiva knedla u grlu. I uspeo je da od teških životnih smetova ne pobegne u pečalbu, nego je, ne mrdnuvši se nikuda iz rodnog Radoševca, svoj težak, golem “pečal” (tugu) nosio dostojanstveno do poslednjeg trenutka.

Ono što je Dragoslav Mihailović bio za Pomoravlje, Dragoslav Manić bio je za Lužnicu i Ponišavlje. Sa njima dvojicom otišla je nepovratno srbijanska živa ljudska reč. Napaćena i melanholična, suzna, srčana, teška, retko nasmejana, počesto opora. Ali iskrena. Ovo što je sada preostalo, to je (klinci bi rekli) fejk, šmira, prenemaganje, visokoparno pametovanje, da ja, prostak, ne kažem, palamuđenje i proseravanje... Mocart je Mocart. Nema šta da se objašnjava ko je on. A Mocart nišavske i lužničke pisane reči je Forski.

***

Vest da je otišao Forski, iskreno, dobronamerno, sentimentalno, a precizno pero sirotinjske, pečalbarske tuge na parčencetu zemlje uz istočnu tarabu Srbije, zatekla me je u ozbiljnom poslu koji ne trpi odlaganja, ni izvinjenje zbog kašnjenja. Pa, ipak, sam zastao, posao odložio u stranu i misli skrenuo dole, ka Lužnici.

Jer, „i taj naš život, majčina mu, zajeban je igrač“. On ti nikad ne kaže unapred ni o kome ćeš, ni kada da prozboriš koju pred „zbogom“. Ali je u nečemu, ipak, fer. Pruži ti šansu da izabereš o kome ne bi prozborio ni slovo.

Sreda je, 27. mart 2024. Dva sata po ponoći. Vetar u Gornjem gradu u Zemunu zavija i cvili kao kroz Radoševačko Vrtopje.