Mušmule i Višnja

Moja prababa ‘adžika Dobra Trenina, koju sam već pominjao, inače, odmerena i pristojna žena, kad bi joj neko bez razloga prišio lošu nameru, rekla bi posprdno: “E, mušmule!”, osmehnula bi se i nekom imaginarnom sagovorniku pokazala šipak. Starica je znala, svetu se ne može ugoditi.

Zašto pominjem davno pokojnu rođaku i privatizujem prostor na sajtu JV? Posle svakog javljanja, naročito posle razmišljanja o dr Nadeždi Stanojević bio sam adresat priličnih komentara. Neki su napisani ispod teksta, neki su mi stigli na imejl adresu, neki, bogami, i u sms ili viber porukama. Ima tu svega. Dobronamernog i ohrabrujućeg. Savetodavnog i razložnog. Ima i onog što nagoni na ponovno čitanje svake sopstvene reči, neugodnog, onespokojavajućeg. Uzbudljivo je to što se ničemu takvom, onespokojavajućem, ne može odreći zanimljivost pristupa.

Osam puta do sada oglašavao sam se u ovom medijumu. Svaki put, mislim, s razlogom.

Zasmetalo mi je to da se ulica u centru Niša oduzme pesniku Milutinu Bojiću – reče neko da sam podlegao antikomunističkoj histeriji.

Podsetih gradonačelnika Pirota na obavezu (koju je ispunio) da nagradi mlade ljude koji su prošle godine Pirotu doneli tolike nagrade u nauci, kulturi, sportu – spočita mi se lepota licemerja.

Podigao sam svoj glas protiv srozavanja predanog zemljodelskog rada na južnomoravskim poljima – primeti neko da uživam i naslađujem se, ukazujući na naše mane.

Zavapio sam nad stradanjem dece pod ludim točkovima besnih automobila – neko mi pripisa da želim što više da ocrnim svoj narod.

Pisao sam o podvizima Miloja (Pavlovića, direktora Kragujevačke gimnazije 1941) i Miladina (Zarića, učitelja koji je sačuvao Savski most u Beogradu 1944) – ispade da ponavljam “večite neopravdane optužbe naših vekovnih neprijatelja”.

Nisam se složio sa tim da je narod Jugoistoka, Pomoravlja i naviše, sve do Grocke i Vrčina, slabijeg kvaliteta od ostale Srbadije, samo zato što mu govor manje ili više “ispada” iz standarda – odmah sam viđen za drugosrbijanca, ma šta to značilo.

Osvetlih proces likvidacije govorništva – navališe mi na pleća demagogiju i autošovinizam.

Progovorio sam o vrlinama prve srpske pedijatrice, lekarke Nadežde Stanojević – dobih namah epitet onoga koji mnogo mrzi naš narod.

“E, mušmule!”, rekla bi ‘adžika Dobrica, a naročito “mušmule!” kad primedbe učine likovi bez kuraži da se imenom i prezimenom potpišu ispod svojih fatvi. Pa, da onda k’o ljudi popričamo. Da im objasnim sledeće: Od Radmile, Milene, Živorada i Dragana (profesori srpskog jezika koji su me za vremena učili jeziku i pismu) davno sam naučio nešto. Taj koji piše stasao je ne onda kada piše o rascvetu proleća u maju, ljubičicama i cvrkutu ptica, žuboru vodice u pitomom gaju, ili o nepogrešivom letu sopstvenog nebeskog jata i našem najvećem, najpametnijem i najlepšem sinu ikada (misli se na počivšeg Josipa Broza, među Južnim Slovenima, narečenog - Tito) i njegovim vizijama, nego kada smogne snage da kaže da je bob – bob, a pop – pop. To jest, kada nešto treba da se pohvali – da pohvali. A onda kada nešto ne štima – da bude iskren. Jer, biti iskren prema sebi i svom rodu među najvećim je čovečanskim vrlinama.

&

No, da ne ispadne da ja ne umem da pohvalim (a itekako umem), želim da kažem koju o jednom filmu.

Na Savindan, koji je igrom slučaja Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta, na RTS 2 prikazan je dokumentarni film “Priča o višnji” o stradanju 178 pirotskih Jevreja koje je bugarska fašistička okupatorska vojska jedne martovske noći 1943. godine pokupila iz njihovih kuća u pirotskoj Jevrejskoj ma’li, pa najpre zatvorila u fiskulturnoj sali Pirotske gimnazije, a potom preko bugarske luke Lom na Dunavu otpremila u nacistički logor Treblinka, odakle se niko nije vratio.

O stradanju Jevreja, reći će neko, priča je davno ispričana i mnogo puta ponovljena. Nema u tim patnjama i toj smrti ničega ni novog, ni nedorečenog. Pa, i nema, ali samo ako se smrt posmatra jedino kao smrt, a patnja jedino kao patnja. I ako se iz svega izuzme ljudskost.

Pričajući istu priču o stradanju i smrti pirotskih Jevreja, troje Piroćanaca (Emilija Lilić, autor, Milan Petrović, snimatelj, i Miloje Nešić, producent) jasno su pokazali da u svakom zlu mora postojati makar mrva dobrote, u svakoj patnji zrnce odanosti, da u pepelu svake smrti uvek ostane iskra života.

Kroz živu reč uglednog izraelskog neurohirurga dr Tuvija Josefovića, pirotskog Jevrejina, koji je imao “vek” da njega i roditelje od zacrtane smrti spasi rođeni Piroćanac, školski drug njegove majke, pripadnik partizanskog pokreta otpora, autori su ispričali priču o onome na čemu se ipak održava ovaj svet – o dobru koje je od Boga i koje je besmrtno. Tuvija i roditelje spasio je Piroćanac, Tuvi je završio medicinu, pa je skoro desetleće najpre lečio ljude širom tadašnje Jugoslavije, a onda još punih četrdeset godina nastavio da spasava ljudske živote svojim neurohirurškim skalpelom. Sam život je, dakle, čuvao i sačuvao život.

Slike prisnog razgovora preko skajpa Tuvija, koji je u Izraelu, sa unukom svog spasioca, koji sedi na Malom Sarlahu i ponosno posmatra panoramu Pirota, svestan dedinog podviga, dragocen su dokaz još jedne istine – ne postoje raskinute niti koje ne mogu biti ponovo zavezane u čvrst čvor prisnosti onih koji se razumeju, bez obzira na ime, veru, poreklo. Što bi rekli Piroćanci, “voda kude je tekla, pak če si teče”.

Svedočenje ostarele Piroćanke o svojoj školskoj drugarici Steli koja je pošla u smrt ostavljajući joj svoju školsku torbu da joj sačuva “dok se ne vrati”, o kiflicama koje joj je nosila da joj utoli glad, a koje nije uspela da joj preda, o čuvanju torbe kao relikvije davno pošto je bilo posve jasno da Stele nema, da je umorena u Treblinci, izranja iz jeze kao katarza i razliva se i po umu i po srcu svakog ko svedočenje čuje, kao voda iz česme preko puta Pošte (jevrejskog trgovca Papa koji se gradnjom česme zahvalio Pirotu na gostoprimstvu), kao višnja koju smo videli da raste iz betona zgrade u Jevrejskoj ulici ispod prozora mojih prijatelja, svedočeći o neuništivosti života.

Ne bih da krijem, bilo je posred te tuge, koju sam živeo slušajući i gledajući sekvence filma, u meni i mnogo ponosa. Ponosa što sam otuda gde mali ljudi toliko cene život, otuda gde ne prestaje sećanje, otuda gde je opštestvo, uprkos zlom vremenu koje nas gazi, ostalo ujedinjeno i dosledno sebi te je napravilo onu malu, skromnu, moguće piroćanski škrtu, ali toplu kamenu Davidovu zvezdu što izranja iz zemlje u pirotskoj Jevrejskoj mahali, da bi podsetila na jednu malu, Pirotu svim srcem posvećenu zajednicu koja nije imala sreću da nastavi da gradi i svojim znanjem i pregorom doprinosi svom rodnom gradu. I bio sam malo i srećan što ljude koji su ovim filmom pirotskim Jevrejima digli još jedan spomenik poznajem, što sam im pomalo drug, što sam tu i tamo od njih ponešto nekada i naučio…

&

Poseban kvalitet filma je podsećanje na Leona Sida, još jednog Piroćanca Mojsijeve vere, koji je sebe i porodicu spasio, sakrivši se najpre kod prijatelja Srba u selu Blato, da bi potom gotovo celu jednu godinu putovali do obećane zemlje, Palestine. Nezaboravno je kako se taj vrli rodoljub odužio rodnom Pirotu – odmah po dolasku u Jerusalim u proleće 1944. godine otišao je u tamošnji konzulat Kraljevine Jugoslavije i dao obimno svedočenje ne samo o stradanju pirotskih Jevreja, nego i svih građana Pirota – Srba pod surovom okupatorskom čizmom onih koji su tri i po godine bezuspešno pokušavali da ostvare svoj zaumni plan nasilne bugarizacije istočnih krajeva Srbije.

Time su autori, moguće i nehotice, no svakako snažno udarili posred srede jednog problema koji Piroćance opterećuje unazad nekoliko godina. Ima, naime, u Pirotu jedna grupa istorijskih “pregalaca” ćoškaste pameti, klimavog znanja, a sluzavih namera. “Pregalaca” koji su spletom nesrećnih okolnosti zaposeli jedini gradski stručni časopis, gde, neometani od posustale struke i nezainteresovane javnosti, isturivši među sobom najjalovijeg, najosornijeg i najvećeg štetnika kao potpisnika kvaziistorijskih revizionističkih pamfleta, sprovode svoju naknadnu revizionističku pamet. Od koje se ne zna kome je sve korist, ali se zna na čiju je štetu – na štetu Pirota i njegovih građana. E, svedočenje Leona Sida (Arhiv Jugoslavije, signatura 430-1-6), koje su autori filma pomenuli, za takve je streptomicin.

Zato, autorima filma posebno i aferim i alalim!