Nadežda iz Pirota

Od Božića do Bogojavljanja zapale se društvene mreže, nacionalni podkasti i blogovi. Usija se stvarna pamet i veštačka inteligencija srpskog roda. Redom po datumima: preplavi nas slatkoća pastoralnih sličica uz najlepše želje za svakog pojedinca i čitav rod u najradosnijem danu, dva dana kasnije, iz godine u godinu, već tridesetu za redom, udarimo se u junačke prsi i radosnicom zasuzimo nad “bastionom srBstva”, pet dana potom poveselimo se zbog naše, srBske, pravoslavne nove godine, koju proslavljamo mimo ostalog sveta (kad mogu Kinezi po svom kalendaru 1. februara, a Muslimani po Hidžru čak 30. jula, što mi da ne okasnimo sa našom makar trinaest dana?).

Naposletku, u dane Časnog krsta, Bogojavljanja i Svetog Jovana, osim svečarskih poruka, fotografija industrijskih slavskih kolača i mnogo lepih želja, na svojim fb profilima, instagramima i tviter nalozima (za tik-tok nemam pojma – ne pratim) prisetimo se i njih – dvojice slavnih srpskih vojvoda: Mišića i Bojovića, koji su se u te dane prestavili Bogu, i krenemo da se razbacujemo njihovim fotografijama i naravoučitelnim nacionalnim rečima.

Žuće Mišića, preminulog 20. januara 1921, prisetimo se malo zbog Kolubarske bitke koju sve manje Srbadije uspešno može da smesti u istorijski kontekst i malo više po krilatici “Ko sme, taj može, ko ne zna za strah, taj ide napred!” koju valjaju razna nacionalna osokoljavajuća usta, iako otkad već civilizacijski stojimo u mestu i nikuda ni makac. Najviše po tome što je, jelte, odmah po ujedinjenju 1919. upozoravao Ujedinitelja na štetočinstvo ‘Rvata i zahtevao da ocepimo kao svoje do linije Karlobag – Karlovac – Ogulin – Virovitica i ‘de bi nam bio kraj da su ga tada slušali?!, iako nijedan istorijski dokument to ne govori, a i nekako mi uz tu časnu starinu ne ide tolika alavost.

Petra Bojovića ređe pamtimo po genijalnim vojnim potezima u Kumanovskoj, Bregalničkoj, Kosovskoj (decembra 1915.) i Dobropoljskoj bici, ili po tome da je bio prvi general ikoje vojske koji je na Solunskom frontu seo u aeroplan da iz vazduha izvrši inspekciju trupa (jer to, naime, iziskuje temeljnija istorijska predznanja i znanja no što ih rod ima), ali ga masovno oplakujemo po fejk nacionalnom mitu koji neodstupno tvrdi “da su ga 19. januara 1945. u oslobođenom Beogradu nemilosrdno pretukli komunistički partizanski zlikovci, te je od tih batina odmah i umro”, iako su mnogi ozbiljni istoričari jezik istanjili demantujući ta zlonamerna nagvaždanja.

Tim oskudnim i malo diskutabilnim pamćenjima overimo, dakle, svoj patriotizam i donekle umirimo svoju savest. Pa se, ako se ne dogodi neki Noletov topovski udar, primirimo do Uskrsa.

Malo ko ili gotovo niko se ne seti da su ti dani i dani sećanja, na primer, na Jovana Steriju Popovića i Branislava Nušića. Jer se Sterija rodio 13. januara 1806. godine, a Nušić je napustio ovaj komedijantski svet 19. januara 1938. A i zašto bismo ih se sećali? Nisu nagonili “Turke na buljuke”, nisu kao Sinđelić pucali u bure baruta i spepelili sebe i sve oko sebe, nisu kao major Tepić …

Steriju zaista nemamo razloga da pamtimo. On je samo jedan od osnivača i prvih predavača Srpskog liceja, jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo jeste inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja, ali ih nije i osnovao. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Rodonačelnik je srpske Retorike i tvorac jednog od prvih udžbenika za tu veštinu, ali šta nam to treba. Godine 1848. zbog principijelnog sukoba (zalagao se za striktno poštovanje zakona) sa srpskim glavarima i velmožama, posebno s Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije. Otad nikako ne stoji ni sa rodoljupcima ni sa pokondirenim tikvama.

Nušića tek nemamo razloga da pamtimo. Naprotiv. Čini se da bi ga valjalo potpuno zaboraviti. Jer se niko našem nacionalnom karakteru i pojedinačnim slabostima nije tako slatko nasmejao u brk kao on. Na doboš šege iznosio je bez zazora sve i svakoga. Ministre i ministarke ponajviše. Osim njih, vrlo rado i predano, narodne poslanike, generale i popove, a u komendiji “Dr” i čitavu srpsku inteligenciju, i to avansno, do današnjih dana. To srpski rod niti može niti treba da mu oprosti. Bez obzira na to što je u temelje srpske države prigradio svog jedinca Strahinju Bana.

No, svoju trenutnu pamet, uprkos ovom podužem uvodu, ne nameravam da posvetim nikojem od narečene četvorice doista velikih Srba koji su, svaki u svom fahu, činili natčovečanske napore za vađenje Srbadije iz gliba nesreće i zaostalosti. Jer, dani od Božića do Svetog Jovana, osim što su njihovi, dani su i mnogih drugih Srba i Srpkinja koji su svojim životima svedočili da nacionalno niti jeste, može, niti sme biti posvađano sa evropskim i demokratskim, da slova nisu đavolski znaci, a da Zemlja jeste okrugla, da se ozbiljne bolesti leče ozbiljnom medicinom, a ne rakijanim oblogama i salivanjem olova, da nauka nije protiv Boga, nego je od Boga, da se iz 19. ide u 20. pa u 21. vek, a ne unazad, pa sve do 13. veka ...

Jedna od njih je i Nadežda Stanojević, prva Srpkinja pedijatar, za koju, dobar stojim, nije čulo, daj Bože, do petstotinak ljudi iz struke i pedesetak van struke, a trebalo bi da je slavi nacija.

Ta rođena Piroćanka iz uglednog doma, među prvim je studentkinjama koje je Srbija odaslala na studije u svet, da bi joj se posle vratile.

Osnovnu školu završila je u Pirotu. Školovanje je nastavila u niškoj gimnaziji „Kralj Milan“, da bi 1904. maturirala u Trećoj beogradskoj gimnaziji kao najbolja učenica razreda. Iduće godine uputila se u Rusiju gde je započela studije medicine na Ženskom medicinskom fakultetu u Petrogradu. Otuda se kao lekarka vratila u Beograd 1911. godine i odmah započela lekarski staž na Internom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu. Tokom balkanskih ratova bila je upravnica vojne bolnice u Pirotu, gde je za požrtvovan i stručan rad odlikovana Ordenom Svetog Save V i IV reda. Na početku Velikog rata upućena je za upravnicu Rezervne vojne bolnice u Užicu. Lečeći tifusare 1915. godine i sama je obolela od pegavog tifusa. Posle oporavka, tokom 1915. godine premeštena je u Rezervnu bolnicu u Valjevu, gde ostaje do povlačenja vojske i stanovništva. Zarobljena u Čačku krajem 1915, kao zarobljenik je radila, najpre u austrougarskoj vojnoj bolnici, a od početka 1916. do oslobođenja na Internom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu.

Početkom 1919. odlazi u Pariz na specijalizaciju kod svetski poznatog pedijatra profesora Marfana u dečju bolnicu “Hôpital des enfants malades”. Na osnovu stečenog pedijatrijskog znanja i iskustva iz Francuske, po povratku u Beograd, uz podršku dr Jovana Jovanovića osniva prvo Savetovalište za majke u Srbiji na Akušerskom odeljenju Opšte državne bolnice u Beogradu. Tu je kao prvi lekar u Srbiji počela da primenjuje “Be-se-že” vakcinu protiv tuberkuloze novorođene dece. Objavila je knjigu Nega odojčeta (1923), koju je Ministarstvo zdravlja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca preporučilo bibliotekama, knjižarama i školama za domaćinstvo. Svoje najopsežnije aktivnosti razvila je kao pedijatar između dva rata u društvu „Srpska majka”, osnovanom još 1911. u Beogradu. Penzionisana je prvi put 1943. godine.

Po završetku Drugog svetskog rata ponovo oblači lekarski mantil. Od 1945. godine do ponovnog penzionisanja 1953. radi kao upravnica dečje bolnice Materinskog udruženja. Svoje stručne radove objavljivala je u časopisu „Srpski arhiv”, a popularne tekstove o nezi dece u listu „Zdravlje”. Umrla je 17. januara 1978. Nekog zimskog dana sličnog ovima. U sećanjima savremenika i kolega, zapisano je, ostale su dve njene karakterne crte: požrtvovanost i skromnost.

Za tu heroinu života, viteškinju požrtvovanosti i skromnosti, i sam sam, priznajem, čuo nenadano i tek relativno nedavno. Na doktorku Nadeždu pažnju mi je pre dve godine skrenula moja tada osmogodišnja kći Nina, čitajući knjigu Priče o prkosnim Srpkinjama, autorke Ivane Nešić. “Tata, jesi li čuo za doktorku Nadeždu Stanojević?”, pitala me je. Odrekao sam. “Kako nisi? Ona je naša.” Nisam razumeo, pa sam pitao, kako naša. “Naša, Piroćanka. I naša, dečja. I mnogo mi se dopada.”, reklo je moje dete tada, postidevši me prilično.

Otad često razmišljam o toj ženi. I prilike me navode na misao o njoj. Ovo sumanuto doba korone. Kako bi ona postupala u njemu? Ona koja je slavila život i borila se za njega, koja je prva u Srbiji još 1923. počela da primenjuje “Be-se-že” vakcinu protiv tuberkuloze novorođene dece i tako spasila toliko njih, da li bi tako stručno i požrtvovano stajala na braniku života i nauke i sada? Ili bi se razočarano povukla u ćutanje pred navalom neukrotivih mrzitelja nauke, ravnozemljaša, barjaktara puzajuće talibanizacije ovo malo nesnađenog naroda, pred čvrstim korakom u ambis onih kojima je vrhovno vjeruju “neznanje je blagosloveno”, za koje bi mogli i ubiti...

Da smo mi nacija kakva treba da budemo, a nikako nismo, bio bi snimljen film “Nadežda iz Pirota” o državnom trošku, o njoj bi se pisale monografije, Opšta bolnica u Pirotu nosila bi njeno ime, najbolje (ali stvarno najbolje) studentkinje medicine bile bi vlasnice njenih stipendija i diploma sa njenim likom. Ovako… Došli smo onomad tek do jednog sokačeta u naselju Rogoz na obodu Pirota, za koje ne znam ni da li je asfaltirano. No, ne umire nadežda da će se rod odužiti Nadeždi.