Nije svaki dan Božić

Pirot je Beogradu, dugo posle oslobođenja 1877, bio daleka varoš na istočnoj kapiji Srbije u koju su, uglavnom po kazni, za nastavnike škola odvođeni nesmotrenici koji bi rekli ili uradili nešto što nije po volji vlastima. Tako su u Pirotu u trenucima svoje nesmotrenosti, ko godinu, ko dve, svoj predavački poziv kalili i Radoje Domanović i Stevan Sremac. Njihova kazna Pirotu je bila počast, te se danas mi koji smo učili Pirotsku gimnaziju ponosimo činjenicom da smo bili učenici škole u koju su svoje znanje utkali jedan Domanović i jedan Sremac. Razloge njihovog izleta u Pirot za vek i po su, „o, mila moja (Srbijo), prekrili snegovi i šaš“.

Pirot je Beogradu i danas daleka varoš na istoku Srbije, a ja ne poznajem nijednog Beograđanina koji bi, ma i po kazni, potegao 307 km na istok, da se zaposli u nekoj pirotskoj školi. U prilikama koje traju bar 35 godina, u kojima se gro putovanja u jednom pravcu odvija iz Pirota na zapad, Piroćanci su, bar kad je o prosveti reč, prinuđeni da se oslone na sopstvene intelektualne resurse. Koji su, jelte, sve manje obnovljivi. Imajući to u vidu, trebalo bi da je Pirotu dragocen svaki školovan čovek, pogotovo onaj koji je spreman da svoje znanje prenese na drugoga. I da se svaki takav čovek drži kao malo vode na dlanu. Trebalo bi, ali...

Pre nekoliko dana, posle godinicu borbe s pirotskim vetrenjačama, „podvio je rep“ i na svoj zahtev radni odnos u Tehničkoj školi raskinuo diplomirani inženjer Darko Božić, dugogodišnji profesor te škole. Čovek za koga se u pirotskoj čaršiji može čuti da mu karakter jeste malo ćoškast, ali teško da je iko ogrešio dušu da kaže kako nije dobar stručnjak. Upravo suprotno.

Zašto je onda „presavio tabak“? „Tokom vremena provedenog u ovoj školi trudio sam se da pružim najbolje obrazovanje i moralno vaspitanje svojim učenicima. Smatram da je to od suštinskog značaja za njihovu budućnost i razvoj kao odgovornih građana. Međutim, okolnosti u Tehničkoj školi me onemogućavaju da to nastavim. Kao vukovac i odličan student sa visokim prosekom, ne mogu dozvoliti da moj pretpostavljeni bude čovek koji je ponavljao u srednjoj školi...“ – stoji u njegovom otkazu ugovora o radu, uz još neke „pikanaterije“ o tome kako ga je direktor škole na različite načine ometao u izvođenju nastave.

Koji su stvarni razlozi „pokvarenih“ odnosa između Božića i direktora škole, to će, nakon ovakvog raspleta situacije, za ponekog objektivnog posmatrača ostati nevesela tajna. Jer je pitanje, zašto je Božić u školi u kojoj je godinama predano služio postao persona non grata, prestalo da bude relevantno njegovim odlaskom iz te sredine. Čaršija će o tome raspredati nekoliko dana i onda će, pod naletom nekog novog „slučaja“, slučaj profesora Božića otići ad acta.

A treba li tako? Jer slučaj profesora Božića nije samo slučaj profesora Božića. To je slučaj i njegovih učenika koji će ostati bez vrsnog predavača. To je slučaj i Tehničke škole, jer se postavlja pitanje ko će preuzeti Božićeve časove. Naposletku, to je slučaj čitavog grada, jer je Božićev slučaj mučan primer velike cene prava na sopstveno mišljenje i slobode da se ono iznese javno u malom gradu, nalik na mirnu, ustajalu vodicu, prekrivenu netaknutim lokvanjima i zelenim algama.

Svoj osvrt o Božićevom slučaju, inače, pišem izazvan ne samo teškim sramom što kao kolektivitet nismo odnegovani da čuvamo ljude tamo gde su dobri, tolerišući im katkad „svojeglavost“, već i jednim ličnim motivom.

Sa Božićem sam se čuo i sreo, da li četiri, da li pet puta, na moju inicijativu, podstaknut njegovim humanitarnim nastojanjima. Posle smrti svog oca, imao sam želju da deo očevog novca, za koji sam pomislio da ne sme ostati samo moj, uplatim da se u nečijoj muci nađe. Ono što me je oduševilo, bio je profesorov brz odgovor po mojoj uplati – fotografisao je uplatnice i poslao mi da vidim da je novac otišao tamo gde je najpotrebniji. Stekao sam utisak da se radi o poštenom čoveku. U narednih nekoliko susreta dogradio sam svoj kroki njegovog portreta.

Darko Božić je nesvakidašnje principijelan čovek. Do te mere, da se ne može dokučiti gde svojim koracima izlazi izvan principijelnosti i zalazi u zadrtost, pa i na svoju štetu. Iako su zli jezici skloni da mu natovare dangu „bavljenja visokom politikom“ (možeš misliti!), njegov prvi problem je druge vrste. U dubokoj srbijanskoj provinciji, gde su svi skloni humanitarnom neradu (naročito oni koji su plaćeni da taj posao rade), gde je humanitarni (ne)rad ekskluzivni posed lokalne politike (naročito pred izbore), Božić se drznuo da bude humanitarac. Kao čovek koji nema „pepel na jezik“, on se drznuo i da ukazuje na socijalne probleme u Pirotu. I eto belaja.

Drugi njegov problem je njegova zadrta nesklonost da se „dogovori“. Na pirotskoj pijaci (ne na onoj kod Spomenika oslobodiocima u Tijabari), bilo je u više navrata u raznim prilikama „opasnih političkih opozicionara“ koji su lokalpolitičku karijeru započinjali kao pljuvači u dalj prema dugogodišnjim akterima lokalne samouprave, a završavali kao njihove presamićene i nauljene apologete, lepo nagrađene direktorskim mestima u institucijama kulture ili školstva. Dogovor je gradio kuću. Malo naherenu, ali nema veze. „Samo da je mir“. Božić za brojanje tih političkih paprika „na komad“ nije bio vešt. A s takvim čovekom teško da može „samo da je mir“.

Izlaskom iz škole koju je svojim radom gradio, Božić je na svoj način igrao u staroj dobroj pirotskoj igri „samo da je mir“. To je učinio uz svesrdnu pomoć direktora Tehničke škole. Na čijoj strani, da se izjasnim, nipošto nisam. Jer uopšte ne verujem u pedagoški i rukovodilački kapacitet čoveka čija je glavna stavka radne biografije „suprug predsednice Skupštine grada“.

Otprilike godinu dana pre ovih redova, posle jednog „zavereničkog“ pijenja kafe sa Darkom Božićem na „najtajnijem mestu“ u Pirotu, u bašti poslastičarnice „Rekord“, kad sam mu i prorokovao šta će mu se naposletku dogoditi, u gluvo doba noći zatekao me je viber poziv jedne školske drugarice koja me nije zvala otkad smo se rastali na gimnazijskoj kapiji 1990. godine. Upozorivši me na okolnosti „dugo nisi u Pirotu, pa ti ništa nije jasno“ (da nepristojno ne prepričavam njenu zabrinutost zbog mog pijenja kafe sa „anarhistom Božićem“), uz dobronameran savet da ga se nadalje klonim, drugarica mi je rekla da Božić svojim „navodnim“ humanitarnim radom ugrožava mir u gradu. Te njene reči su mi tek sada, s godinom zakašnjenja, potpuno jasne.

U igri „samo da je mir“, Božić je svojom „trapavošću“ poremetio mir otaca lokalne samouprave. A mir njihov je mir Pirota, zar ne? Pri čemu svi zanemaruju činjenicu da gde ima živih ljudi, mora da se čuje i njihov glas. Makar i disonantan. Da je apsolutni mir moguće postići jedino „u Barje, na Novo Pazarsko“.

Zato se i čudim tome da ljudi u Pirotu, pre svih, oci lokalne samouprave, nisu svesni koliko im je Božić, baš takav kakav jeste, zapravo, dragocen. Gotovo kao Božić koji dolazi posle Badnjeg dana. Jer, nije svaki dan Božić. Ostale dane zaposeli su presamićeni i nauljeni licemeri koji, kad se magare zaglavi, prvi dignu nogu.