„Srećno! – Srećno!“

Svaka zadesna smrt je po sebi tragična i mučna. Smrt rudara kida srce.

Sa tom mišlju se ne rastajem od juče ujutro, kad su u medijima pročitana imena osmorice rudara koji su svoje male, neprimetne, za pamet mnozine u ovoj zemlji beznačajne živote, svršivši ih u jamama ugljenokopa rudnika Soko, ugradili u temelje Srbije.

Mladi japijevci i stari berzanski mufljuzi koji predano rudare bitkoin i kriptovalute, češajući (duboko se izvinjavam) za to vreme jajca, zavaljeni u svoje udobne fotelje, istaknuti investitori mini hidroelektrana i vetroparkova kojima se posrećilo da dobiju koncesiju za energetski boljitak zemlje i s kojima Srbija (što u nekom filmu reče Vojin Ćetković) nezaustavljivo srlja u progres, ugledni biznismeni i bankari, pripadnici estradnog i svakog drugog džet-seta, vrhunske birokrate i tehnokrate, politički glavari i velmože, vojvode i serdari, doglavnici i seizi na svim stranama naše političke jave, pa sve do svake šuše kojoj je „svanulo“ da svakog jutra u nekoj pisarnici svoj dan započne lizanjem taksenih markica i lupanjem opštinskih pečata, teško da će na smrt tih mučenika obratiti malo više pažnje, nego što bi obratili na smrt nekog dalekog vrapca u Indokini. A i, počem, zašto bi? Ne tiče ih se. Ta smrt se drugima desila.

Daj Bože da je od svih pobrojanih iko, kad je čuo da je dvanaestoro dece pretvoreno u siročad, bar za trenutak zastao da teško uzdahne, da pomisli kakvi su stradali rudari bili ljudi, koliko im je truda trebalo da nahrane gladna usta svoje dece, da ih obuku i obuju, da im kupe slatkiš ili igračku, da se skuće. Ali, mogao bih se sa dobrom sigurnošću kladiti, da se takvi mogu izbrojati na prste para rudarskih ruku, žuljevitih, crnih, skorelih. Jer, zašto bi? Ta siročad nisu njihova, ni njihovih bližnjih.

Na društvenim je mrežama običan, biće i pomalo dokon svet svojim objavama, porukama, komentarima, istina, ožalio osmoricu kolosa. Ali su te reči tuge, suzni emotikoni, komentari „Bog im dao mir duši“ ili „tuga do neba“, koliko bili iskreni, toliko bili i ofucani i mogli bi lako da primirišu i na licemerje, ako se ne postave neka razložna svrsishodna pitanja. Na primer, kako? Zašto? Dokle? Naročito su, bez traženja odgovora na ta pitanja, licemerni komentari „laka im zemlja“. Kako, bre, u smrti laka, kada im ta zemlja za života nije bila laka?!

Suštinu naše tuge i muke, muke ne samo stradalih rudara i njihovih porodica, ponavljam – muke svih nas, lako je dokučiti. Ona nije sakrivena. Ona je belodana. Ona je tu i videće je jasno svako ko ne žmuri.

U istom tom ugljenokopu 1998. godine stradalo je 29 rudara, čestitih radnika, dobrih domaćina (u koje se u ovoj zemlji svaka vlast i svaka opozicija kunu, kad god im zatreba), predanih supruga i brižnih očeva, pod istim okolnostima, od iste smrti, na istom zadatku. Ako je to tada, pre 24 godine, bio incident, šta je u međuvremenu urađeno da se juče ne dogodi sličan incident? Ako je 1998. godine zbog smrti svojih 29 kolega hapšen jedan od rukovodilaca rudnika, zašto taj isti čovek danas, 24 godina kasnije, opet objašnjava da je u rudniku sve bilo u redu, sve savršeno, da je to bio samo hir prirode, a država i mi mu na slepo verujemo? I zašto verujemo njemu, a ne mučenom rudaru koji je smrt izbegao, možda samo zato što je povučen iz kopa na površinu, a koji je rekao da su uslovi u jamama nikakvi i tri puta ponovio „nula, nula, nula!“? I zašto nam se čini logičnim kad direktor rudnika izađe pred javni servis i obavesti građane da je u obdukcionom postupku meren nivo alkohola u krvi poginulih? Da li je to, možda, jedno pivo po poginulom pred silazak u središte zemlje pokrenulo metansku oluju? Ko u to veruje?

Država kao glomazan sistem reagovala je jedino kako glomazan sistem i može, tromo i trapavo. Na mesto incidenta izašla je resorna ministarka, videlo se, prvi put iskreno tronuta. Posle je Vlada u tehničkom mandatu donela odluku da porodicama stradalih isplati po milion dinara (nešto preko 8.000 evra). To jeste pomoć, da se ne lažemo. Ali niti njome mogu da se otkupe mrtve glave očeva osam porodica, niti je njome Vlada u tehničkom mandatu takla suštinu naše muke, golim okom tako vidljive.

Suština naše muke je u tome što smo mi kao društvo prestali da budemo svesni koliko je među nama život običnih ljudi pojevtinio. Koliko je jevtin, beznačajan, ništavan. Koliko nam je od 1989. godine kada je u rudniku u Aleksincu stradao 91 rudar, pa nadalje, postalo svejedno da li će nas biti dnevno osam, 15, 50 ili 80 manje. Koliko smo izgubili empatiju za čoveka po sebi i smisao za održanje nacionalne supstance. Koliko ne znamo gde udaramo. Koliko smo postali neljudi.

Neko će reći, do vlasti je. Vlast nas je učinila takvima, jer nas je, bezdušna kakva jeste, pretvorila u bezdušne. Moguće, ali ne zaboravimo da nam je vlast upravo onakva kakvi smo mi sami. Drugi će reći da je do opozicije, da ona nije činila ništa da bude korekcija bezdušne vlasti. Ali, ne grešimo dušu, i opozicija je taman onakva kakvi smo mi sami. Dakle, do nas je.

Na primer, do naše nehajnosti za poginule u Lučanima ili Sevojnu je. Do prihvatanja zdravo za gotovo lako proverljivih (ne)tačnih podataka o pomrlim kovid pacijentima je. Do ćutanja o stradaloj deci pod točkovima besnih automobila na srpskim ulicama je. Do nas je.

Do našeg prvog okretanja glave od nečije smrti ili nemoći na ulici je. Do našeg ravnodušja pred nečijom glađu je. Do našeg ćutanja pred nečijim siledžijstvom je. Do našeg verovanja u šarlatanstvo i natprirodne ale i vrane, a ne u nauku je. Do našeg ćutanja nad uništavanjem prirode i života je. Do našeg sopstvenog srozavanja sebe je.

E, da, umalo da zaboravim. Crkveni klir naše SPC koji bi sa svakim novim danom u svaku poru društvenog života sve više da turi svoj nos, o nesreći sokobanjskih rudara ćuti. Ćuti, zaklonjen iza divne indulgencije smišljene ponajpre za sopstvene potrebe. Kad god nešto pođe po zlu, onda je „Bog tako ’teo“. Čak i kad to nije tako. Čak i kad Bog to i na taj način uopšte ne želi. Dakle, i do naših duhovnih pastira je.

Ne bih više da mračim. Ali moram da primetim kako nam se, evo, pruža lepa i sve lepša prilika da se osvedočimo o istinu koliko nam je svaki rudar nasušan. Koliko svakog od njih moramo da držimo kao malo vode na dlanu. Koliko ćemo morati da im se poklonimo svaki put kad ulaze u jamu i da strepimo za njih dok iz jame ne izađu. Jer, misli li iko normalan da će, ako veliki i moćni zavrnu slavine nafte i gasa, moći da se umesto uglja podloži bitkoin, poslanička kartica, taksene marke ili opštinski pečat?

Dotle, „srećno!“