Lagumi i usijane glave

 Mnogi su, čitajući moj roman "Konstantinovo raskršće", mogli saznati kako je podzemlje Niša i okoline ispresecano podzemnim hodnicima i lagumima. Niko tačno ne zna ko ih je gradio, kada i za koje potrebe.

Neki od njih verovatno potiču još iz vremena antičkog Naisusa, drugi iz srednjeg veka... Prema legendi, velmoža koji je branio Niš 1386. od najezde Turaka, spasio se iz opsednutog grada bekstvom kroz podzemne hodnike.

Turske posade su kasnije u svom sastavu redovno imale lagumdžije, poseban deo inženjerije zadužen za kopanje podzemnih hodnika i odaja i u nekim dokumentima su čak sačuvana i njihova imena i činovi. Većina tih ljudi bila je dovođena iz Carigrada.

Kasnije se kopanjem laguma bavio baron De Moresa, koga su Austrijanci skratili za glavu kada je izgubio nišku tvrđavu.

Danas ostatke laguma najčešće možemo videti po periferiji i ja sam lično silazio u jedan na brdu Vinik.

Zatrpan je u priličnoj meri i ne može daleko da se ode.

Taj deo brda često je na meti kopača zlata jer je upravo na Viniku nađena najveća ostava rimskih zlatnika, a i Turci su nakon bežanije pred oslobodiocima tu zakopavali svoje dragocenosti.

Čuo sam priču da postoji nekoliko ulaza u podzemne hodnike direktno iz tvrđave, čak sam dobio obećanje izvesnog gospodina da će mi ih pokazati ali to se nikad nije desilo.

U poslednje vreme dobijam dosta mejlova od ljudi zainteresovanih da uđu u lagume i istraže ih. Negde su u pitanju pojedinci a negde čak i neformalne grupacije avanturista amatera. Neki čak iznose zahteve da im ja budem neka vrsta "vodiča".

Stoga moram da objasnim neke veoma bitne stvari potencijalnim naslednicima Indijane Džonsa.

Kao prvo, ja nisam nikakav stručnjak za ovo pitanje, niti sam arheolog niti speleolog, nisam istoričar, a svakako nisam lud da silazim u vekovima stare podzemne hodnike koje je izgradio ko zna ko i koji vode ko zna gde.

Oni postoje, to je fakat, ali njihovim istraživanjem treba da se pozabave oni koji u stručni i nadležni za to, i koji imaju dovoljno iskustva i opreme za takav neki poduhvat.

Svaka lična inicijativa može se izmetnuti u suludi pokušaj koji može imati tragične posledice.

Ko mi ne veruje neka malo procunja po internetu i potraži slične slučajeve.

Ko i posle toga ne bude ubeđen, neka pogleda film Nila Maršala - "Descent".

U niškim lagumima svakako ne vrebaju humanoidni ljudožderi i vampiri ali sam siguran da su zidovi i infrastruktura istih prilično dotrajali i da su, naročito u ovo doba, puni podzemnih voda.

Pametnom je dovoljno.

Razumem ja da cela ta priča o podzemnim hodnicima ispod Niša raspiruje maštu, ali njihovo istraživanje treba da preduzmu ljudi koji su za to sposobni i od države ovlašćeni. Svim onim usijanim glavama koji bi da se igraju Martija Misterije poručujem da dobro razmisle o tim svojim sumanutim idejama.

Sve to izgleda super i uzbudljivo kad je na papiru ili velikom platnu, ali u realnosti stvari stoje dosta drugačije.

Zato je najbolje da jedini lagumi u koje žele da uđu budu oni u mom romanu...

Em je bezbedno, em ne košta mnogo.