Živeo mrak!

Odlomak iz romana Zvezda nad prazninom:

„Branko! Šešir!“

„Jebeš šešir!“

Gavrilo je trčao niz Knez Mihailovu dok su mu sitne kapi kiše rosile lice. U promrzloj ruci stezao je Brankov crni šešir sa širokim obodom. Preko druge mu je bio prebačen njegov novi kišni mantil. Ispod levog pazuha, žuljao ga je službeni pištolj.

Branko zastade na sred puste ulice i podiže glavu ka zvezdanom nebu.

Ličio je na Narcisa koji se ogleda u jezeru punom crne vode.

Njegovo lice, bledo i sa očima iz kojih je iskrilo ushićenje, odavalo je čoveka koji je istovremeno srećan i tužan.

I pomalo uplašen.

Gavrilo to shvati kada zadihan stade pred njega.

„Šta to radiš?“, upita.

„Pokušavam da prebrojim zvezde.“, reče Branko.

„Pa kako ide?“

„Slabo… Izgleda da ih ima manje nego naših državnih funkcionera.“

„Daj, bre čoveče…“, zavrte glavom Gavrilo i pruži mu šešir. „Jurcam za tobom još od Kolarca… Koji ti je moj?“

„Nije meni, nego ovoj državi.“

„Šta? Sad ti je država kriva?“

„Neko mora da bude.“

„Stvarno si očekivao da te puste da vidiš druga Starog?“

„Ja sam princ pesnika! Dobitnik oktobarske nagrade! Ja sam o Titu napisao najdivniju pesmu na našem jeziku!“

„Nisi jedini…“

„Šta?“

„Napisao pesmu o Titu.“

„Ali moja je najlepša.“

„To ti misliš…“

„Jesi samo video one žbirove, Gavrilo? Tiskaju se oko Tita kao zagoretine oko kurve…“

„Mislim da ti poređenje nije baš najsrećnije.“

„Obezbeđenje… Služba… Da ga brane. Od kog da ga brane? Od mene?“

„Ne od tebe, budalo… Nego od…“

„Naroda?“

Gavrilo zaćuta za tren. Kiša je uporno padala. Knez Mihailova ulica presijavala se kao najnoviji mercedes člana Saveznog izvršnog veća. Nešto od tih odblesaka igralo je i na licu Branka Miljkovića, čineći ga grotesknim, neljudskim… Branko je, opet, samo zurio u njega, onim svojim detinjim očima. Iza njegovih širokih ramena, mrak je bio gust i neproziran.

„Ne može, Branko…“, reče Gavrilo. „Nisi izgubio nogu na Kadinjači… Niti si fasovao tifus na Sutjesci…“

„Pa šta?“

„Pa ništa. Da bi se sreo sa predsednikom države moraš da budeš…“
„Šta moram da budem?“

„Zaslužan.“

Branko klimnu glavom u znak razumevanja, obraze mu je rosila kiša, izgledalo je kao da mu teku suze, samo što nisu.

„Znači…“, glas mu je bio opor. „Zato nas zovu preskočena generacija?“

„Ko nas zove?“

„Oni. Matorci. Smatraju da nismo vredni… Da nismo dostojni njihove velike žrtve u ratu. Da smo… Niža rasa.“

„Ne pričaj gluposti.“

„Zato nam ne daju pasoše?“

„Šta nam ne daju?“

„Je l’ imaš ti pasoš?“

„Nemam“, slaga Gavrilo.

„Eto, vidiš. Nemam ni ja. Ne možemo da izađemo iz zemlje, je l’ tako?“

Gavrilo oseti kako ga jače žulja pištolj u futroli ispod pazuha.

„Tako je.“, nevoljno potvrdi.

„I ko je kriv za to?“

„Niko nije kriv, to je samo preventivna…“

„Ja ću to reći ko je kriv…“

Branko raširi ruke i poče da se vrti oko svoje ose, kao da pleše, čitava Knez Mihailova postade njegova pozornica.

„Mrak, Gavrilo… Mrak!“

„Kakav, bre, mrak, budalo?“
„Mrak je kriv, Danilo… Živeo Mrak!“

Brankove reči počeše da odjekuju niz pustu ulicu.

„Živeo mrak! ŽIVEO… JUGOSLOVENSKI… MRAK!“

„Ćuti, idiote…“, zabrinuto promrmlja Gavrilo. „Može neko da te čuje.“

„To i hoću!“, uzvrati Branko. „Živeo mrak! Živeo mraaaaaaaaaaaaak!“

Iz mraka iskrsnu jedna prilika. Branko to ne primeti, ali se Gavrilo okrenu ka njoj.

Milicioner u uniformi, očigledno reonski pozornik, stajao je na nekoliko metara od njih, baš pored prodavnice tehničke robe koja je u izlogu imala ugneždeno mnoštvo radio aparata sa oznakom „EI Niš“.

Branko se približi knjižari koja je bila odmah pored radnje sa radio aparatima. Njen izlog bio je dupke ispunjen Titovim knjigama u kožnom povezu tamno plave boje.

„Evo ga Stari…“, reče Branko pijanim glasom. „Vidi… Gavrilo… Evo Starog. Ipak sam ga sreo večeras.“

Milicioner laganim koracima priđe Gavrilu.

Odmeri ga od mokrih cipela do mokrog temena. Zatim malo nakrivi glavu.

„Zabavljate se, a?“, upita pozornik.

„Moj prijatelj je malo popio… Pa…“

Pozornik baci pogled preko Gavrilovih ramena i osmotri Branka koji se klatio ispred knjižare opčinjeno zureći u sadržaj njenog izloga.

„Vidim da je popio… Daj ličnu kartu. Ako je imaš.“

„Imam jednu drugu legitimaciju, može?“

„Drugu? A kakvu? Člansku kartu udruženja gorana? Iskaznicu iz menze? Dajte lične karte obojica, pizda vam materina balava.“

Gavrilo se kiselo nasmeši i zavuče bledu šaku u untrašnjost sakoa. Oči milicionera zablistaše kada vide pištolj. Zablistaše još jače kada mu Gavrilo pokaza službenu legitimaciju.

„Gavrilo Serafimović.“, reče što tišim glasom, da ga Branko ne čuje. „Uprava državne bezbednosti.“

Milicioner je zurio čas u njega, čas u legitimaciju, trebalo mu je malo vremena da se sabere i Gavrilo mu ga je dao. Iza njih, pijani Branko je zviždao melodiju pesme Niška banja, topla voda.

„Druže…“, promuca pozornik. „Ovaj… Nisam znao da vi… Oćete vi da ga ‘apsite?“

„Neću, druže pozorniče.“

„A što? Vidite da remeti javni red i mir. I dere se… Neprikladne stvari.“

„To je samo pesnik, druže.“

„Pesnik? Ovaj? Kakav pesnik? Znam ga ja. To je baraba. Vuče se po kafanama, pije k’o da mu je zadnje… Voli da se pobije… A uvek prvi provocira. Viđao sam ga i na železničkoj… s kurvama. Ovaj, izvinite… Sa damama lakog morala. Kakav crni pesnik? To je pijana budala. Pun ih je Beograd. Njegovi pajtaši ga zovu Balzak iz Niš.“

„Bili smo na Kolarcu…“, reče Gavrilo. „Na audijenciji kod predsednika.“

„Ovaj slinavac kod Tita? Ma dajte…“

„Naše društvo je otvoreno za sve…“

„E, to vam je, kolega, problem.“

„Šta je problem, kolega?“

„Pa to. Što smo se previše otvorili. Ova omladina, znate… Ne mislim na vas, kolega, vi ste pronašli pravi put. Mislim na ovog… Nišliju. Teško nama s njima.“

„Zašto?“

„Ja sam u njegovim godinama već bio na Jastrepcu. Jele su me vaške. Gladovao sam. Švabe nas gonile od jedne pripizdine do druge. Ali znate šta, kolega? Bili smo muškarci. Bili smo sposobni, zreli, hrabri… A vidi ove danas? Hoće pravdu? Hoće slobodu? E, pa nema pravde i slobode dok je ne trampiš za malo krvi… Je l’ tako?“

„Tako je, kolega.“, potvrdi Gavrilo.

„Naravno da je tako.“, složi se pozornik. „Nego, kolega…“

Gavrilo primeti kako milicioner ne gleda više u njega, već iza, preko njegovih ramena.

„Šta?“

„Sklonite ovog vašeg… pesnika. Vodite ga negde. Da nastavi da pije. Ili da spava.“

„Zašto?“

„Upravo je počeo da zapišava izlog sa Titovim knjigama.“

*Preuzeto sa bloga dejanstojiljković.rs uz saglasnost autora.