Vlast – strah od kulture

Evo, dočekasmo i taj dan. Dočekasmo još jednu tranzicijsku blagodat. Bez imalo nelagode i stida, gradska vlast mirno i samozadovoljno prati gašenje Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu. A, što bi se vlast uopšte bremzala? Uništavanje još jedne kulturne instance nije ništa drugo nego samo jedna mala, usputna, provincijska stanica na putu ka izgradnji „grandioznog“ projekta – srpskog piljarskog kapitalizma.

UPSS je ovom problemu raspravljao na svojoj skupštini 31. maja 2017. Inače, UPSS uporno upozorava: gašenje Niša kao grada podobno je raspadu Srbije kao civilizovanog društva. U tom pogledu nema ničeg novog, niti neobičnog.

Društvo koje ne neguje kulturu, kao temelj razvoja, izabralo je propadanje kao meru sopstvene egzistencije.

Neoboriva je činjenica da postoji korelacija između kulture i standarda. Društva u kojima caruju visoka, naročito funkcionalna, nepismenost, nerazvijen obrazovni sistem, u kojima nauka nije najvažniji razvojni resurs, u kojima umetnost nije na ceni... korodiraju u nezaposlenosti, u neznanju, mitomaniji, u boleštinama, sublesastom usponu hiromantije, zvezdočatenja, zatucanog klerikalnog „čudotvorstva“, u divljanju ljudožderskog kapitalizma (alarmantno očajan položaj radnika u, recimo, kompaniji Jura, koja je miljenica srpske vlasti)... Takva društva, te i naše društvo, su izabrala sopstveno umiranje, gašenje i brisanje sa svetske mape u činu kolektivne dezorijentacije, samozaborava i – radosnog zaglupljivanja.

Uopšte nije čudno što obrazovani, mladi, mentalno zdravi ljudi u buljucima beže iz ove društveno toksične sredine. Beže iz zemlje oni koji jedini mogu da je izleče, oporave i upute na put progresa.

Ne budimo naivni. Njihovu bežaniju organizovano sprovodi vlast. Vlast koja je, po svemu, antipod ovom prognaničkom talasu. Jer, ne mogu da koegzistiraju odgovorni sa neodgovornima, pametni sa tupavima, obrazovani sa nepismenima, kritički misleći sa dogmatama, slobodni sa partijašima, vlasnici cenjenih diploma iza kojih stoje znanje i rad sa onima koji su vlasnici kupljenih ili poklonjenih diploma sa raznoraznih daj-dam privatnih „univerziteta“...

Ovakva vlast se panično boji kulture. Zato taj prosvećeni sloj mora da bude izopšten iz društva u kome većina funkcionalno nepismenog stanovništva (skoro 60% populacije) bira vlast po sopstvenom podobiju. Ne zaboravimo, funkcionalna nepismenost je rezultat projekta tranzicijskog kapitalizma koji je od Srbije svesno i sa namerom, načinio zemlju na periferiji svetskog kapitalizma, koja danas ima, primera radi, manji prosečan dohodak od većine afričkih zemalja. Dakle i konačno, zemlju su gurnule u sunovrat sve političke partije koje divljaju već tri decenije. Te partije su otele građanima njihovu (društvenu) svojinu, uništile obrazovni sistem (rezultat: funkcionalna nepismenost), uništile kulturu (rezultat: pinkoidiotizacijsko zatupljivanje širokih, nepismenih, mentalno mlitavih narodnih masa), razaranje socijalističkog progresa (rezultat: socijalno propadanje)...

Da bi se projekat periferizacije Srbije uspešno provodio, valja prognati iz zemlje sve one koji mogu da kreiraju i realizuju progres – i da preseku pogubnu politiku provincijalizacije Srbije. Ovi indikatori ukazuju i na brutalnu stvarnost Niša. Evo primera.

Do nedavno se Niš imao dve ugledne izdavačke kuće – „Gradinu“ i „Prosvetu“. Poznate kulturnoj javnosti velike Jugoslavije. „Gradina“ je u jugoslovenskim i širim okvirima važila za malu izdavačku kuću, koja zauzima vidljivo mesto u ekskluzivnom izdavaštvu. To se vidi po nizu nagrada na međunarodnim sajmovima knjiga, te i po nagradi grada Niša, što ne reći, za najznačajniji kulturni događaj 1990. godine – izdavački poduhvat (Lav Trocki, Moj život, I i II).

„Gradina“ sada postoji samo kao časopis, čije agilno uredništvo s mukom objavljuje, pored časopisa, i knjige (neuporedvo manje i po broju naslova, i po tematskoj raznovrsnosti i po tiražima, nego ranije).

Izdavačka kuća „Prosveta“ je nestala u mutnoj i prljavoj privatizaciji. Ne pominjemo, hvale vredna nastojanja, pojedinaca i nekih ustanova da objave po koju knjigu. 1900. god. Prva redakcija časopisa Gradina Stoje: Jeremija Živanović (glavni saradnik) i Milan A. Kostić (saradnik). Sede: Svetozar Obradović (vlasnik), Milan Banić (urednik) i Todor Kobliška (saradnik).

Uz to, Niš se ne može imenovati gradom i zato što su knjižare (osim retkih izuzetaka) morale da ustupe mesto piljarski shvaćenom tržištu. U centru Niša je zgažena nadaleko poznata Prosvetina knjižara u kojoj je stolovao svim ljubiteljima knjige znani knjižar čika Stanko, koji je znatiželjnog kupca znao da pouči o onome što je najvažnije u svakoj knjizi na rafovima. Ta knjižara je bila jedan od simbola, znakova gradske kulture. Knjige otpora svakom poretku neslobode su se u velikom broju nalazile upravo u toj knjižari. Zato je morala biti zgažena. Jer, u gradu koji ima kulturu i u kome se neguje kultura, ne obitavaju moralno savitljivi podanici, već žive suvereni građani. Zato su nekulturne i nekultivisane tzv. tranzicijske vlasti u Nišu (sve su bile takve, a i sada su takve) temeljno radile na kulturcidu grada, uporno čineći od njega orijentalnoidnu kasabu.

Naravno, u Nišu postoje ustanove koje se bave kulturom. Ali kako? Muzej nema pristojnu zgradu. Raskomadan je u više neodgovarajućih objekata. Gradska biblioteka je, takođe, stisnuta, u gradskom zapećku, u majušnoj građevini. Bojimo se da gradska politička nomenklatura i ne zna za svoju veliku obavezu – da posle mnogo decenija mora da ustupi biblioteci legat vladike Jeronima. Vladika Jeronim je svoju kuću ostavio Niškoj biblioteci u vlasništvo. Uzgred, a šta je sa legatom Đoke Jovanovića?

Potom, gde je sabijen Simfonijski orkestar? Nalazi se u trošnoj kućici u kojoj ne postoje ni foaje, ni garderoba. Između muzičkih programa i gradske vreve nalaze se samo jedna drvena vrata.

Pa, onda, Niš ima samo dve pozorišne trupe – jedna deluje u Narodnom, a druga u Lutkarskom pozorištu. Ne zaboravljamo sve rukovodeće garniture u niškoj kulturi su instalirane iz redova partijskih aparatčika, čije znanje o kulturi je, hm, je l'te, baš skučeno.

Eklatantan primer je instaliranje direktora Narodnog pozorišta u Nišu, što je izazvalo lavinu nezadovoljstva u gradu. Taj direktor je ušuškan u direktorsku fotelju, što je, nainteresantnije, bez fakultetske diplome i, naravno, bez nužnog radnog iskustva u nekoj od ustanova u kulturi. I, još, likovni umetnici su ostali bez svojih ateljea u Tvrđavi, koji su pre više godina nestali u požaru. „Mudroj“ gradskoj upravi na pamet ne pada da obnovi požarom uništeno. Umesto toga, ta ista „mudra“ vlast je aminovala pretvaranju Tvrđave, istorijskog i kulturnog spomenika prvog reda, u najveći gradski bircuz.

I, konačno, gradska skupština nije ni skicirala (niti namerava da to učini) projekat kulturne politike.

Dodajemo: da li se neguje sećanje na značajne ljude koji su stvarali kulturu Niša? Ko se, sem retkih, a i njih je sve manje, još seća (pomenućemo samo neke među onima koji nisu živi) Spiridona Jovanovića, Miloša Đorića, Velimira Živojinovića Massuke, Veljka Vidakovića, Mihaila Golubovića, Borivoja Stevanovića, Dobrice Milutinovića, Dušana Đ. Cvetkovića, Vuka Trnavskog, Miroljuba Aleksića, Slavoljuba Slave Bogojevića, Milutina Miće Tatića, Vasje Stankovića, Nađe Regin, Mladena Nedeljkovića Mlađe, Dragoslava Petrovića (alias Tom Lah), Mihaila Ignjatovića, Vojislava Stojanovića, Jeremije Živanovića, Milivoja Popovića Mavida, Eugena Verbera, Ive Vučkovića, Bratislava-Bate Anastasijevića, Radojice-Ice Milosavljevića, Veselina Ilića, Gordane Todorović, Saše Hadži Tančića, Zorana Milića, Ljube Stanojevića...?

Da li učitelji, nastavnici i profesori u niškim školama i na niškim fakultetima drže predavanja o njima? Da li se organizuju kulturni programi i da li se neguje izdavaštvo kojima će se čuvati velika kulturna zaostavština ovih, poštovanja vrednih, Nišlija, na korist i zadovoljstvo svih nas koji poštujemo njihovo delo? Ma, jok.

Eto, ukratko i nasumice, to je samo mali vidljivi deo neumivenog i musavog lika niške kulture. Iako s razlogom kritikujemo one koji politikantski odlučuju, ne valja smetnuti s uma da su ih, baš takve i zato što su takvi, izabrali žitelji naseobine niške. Zaključujemo.

Ako Nišlije podanički, poslušnički i pokorno posmatraju svesno i organizovano uništavanje gradske kulture i njenih pretpostavki, onda se oni sami odriču svog grada. Jer, ljudi od znanja i morala, ljudi od umetnosti, rečju ljudi od kulture, sve vide bolje i jasnije od zastupnika politikantske tupavosti, nemorala i nezajažljivosti. Gde nema kulture, nema ni hleba nasušnog.