Pare nisu problem

Nedavno smo, moj prijatelj i ja, kao temu našeg razgovora imali potrošnju para iz Budžeta grada Niša. Što nam to i ne bi bila tema? S obzirom da se na nekoliko načina taj isti Budžet puni i našim parama. Možda smo naivni, ali ipak mislimo da imamo pravo na tačne informacije o potrošnji ovog novca i na kontrolu trošenja.

Kako nas je razgovor poneo, došli smo i do pitanja – ne sećam se od koga je poteklo, ali je ovako krenulo:

- Šta misliš, posle izbora nova vlast sedne za sto, dogovori se čvrsto i kaže: nema više krađe. Trošenje para iz budžeta samo po zakonu i u interesu gađana.
- Ovaj naš razgovor odlazi do granica mogućeg, ali sklon sam da poverujem da, svakako ne započinjemo temu koja bi, po definiciji, trebalo da bude nešto neostvarljivo.
- Pa da. Ja sam još uvek sklon da poverujem da postoje ljudi kojima je iskreno stalo da povereni posao obave pošteno. Da se postignutim na kraju mandata pohvale pred svima, naročito pred sugrađanima. I da ’ladno zatraže još jedan mandat.
- Dobili bi sigurno.
- Kakvi su nam to ljudi potrebni. Koje to kvalitete bi oni trebalo da poseduju.
- Samo dva: znane i poštenje. A takvih ima dosta. Problem sa ljudima ovih kvaliteta je, što svesni svojih kvaliteta, nisu skloni da ulaze u prljave aranžmane tipa „ti meni ja tebi“.
- S druge strane, ljudi svesni svojih limita, manjka znanja i sposobnosti, su po pravilu oni koji beskrupulozno jurišaju na funkcije, sa ciljem da se maksimalno (lično) profitira u mandatu. Jer, ko zna šta nose naredni izbori.
- Takvi su i lansirali teze: svi su isti, pa i ti bi isto tako da si na vlasti, bolje da ostanu ovi, oni su se nakrali – drugi će iz početka, danas svi kradu, šta ćeš kad je država otišla u k...., to ti je politika...
- Nego ’ajd da vidimo šta bi bilo kad bi bilo. Vratimo se na ono naše ludo pitanje sa početka. Možeš li da zamisliš kakve bi uštede, ili za koje bi sve korisne stvari bilo para da, recimo nije gone with the Wind – Jet 2,5 miliona eura.
- Da se prevoznicima plaćaju ostvarene vožnje, a ne „na časnu reč vozio sam“.
- Da većnici ne uvaljuju u budžetske ustanove i javna preduzeća svoje firme.
- Da nije Yuri, i kome sve još, dato opremljeno zemljište na poklon.
- Prodato izgrađeno kao neizgađeno.
- Da je rekonstruisana hala po realnoj ceni.
- Da gradske uprave i službe nisu prepune ugovora o delu.
- Zadužena javna preduzeća bez javne nabavke, a grad kod supruge.
- Javne nabavke po sistemu „jedini ponuđač u zemlji“. Možeš li da zamisliš tako nešto u XXI veku?

Mogli smo sa ovakvim nabrajanjem do ujutru.

Pala mi je na pamet čuvena floskula: biće kažnjeni na izborima. Je’l može neka blaža kazna? Mislim, prestrogo je. Pa taj prostak nije ni računao sa sledećim mandatom. Ako bude još jedan – čist ćar.

Dok god najveća kazna bude izborni poraz, na političkoj sceni gledaćemo drčne, nesposobne, pohlepne, neznalice, kako u zakupljenim terminima (plaćenim iz Budžeta) predstavljaju svoja dostignuća i zasluge začinjene neiskrenim osmesima.

Pitanje je hoćemo li to da dozvolimo.

A, dolaze nam izbori.

Da li će neko biti kažnjen?