Nova generacija

Znam, nema opozicije u Nišu. Nema je i kada nemate kontrolu na poslu ili bilo gde samim tim ili manje radite, ili ništa ne radite, ili svašta radite.

Znam, stranke su nula. Naravno da nisu, ima puno dobrih ljudi, ima puno profesora, inženjera, ljudi različitog nivoa obrazovanja, ali su svi u nekoj depresivnoj fazi jer ništa ne polazi za rukom na nekom višem nivou. Ali institucionalno, stranke su neophodne.

Znam, želite neku lokalnu organizaciju. Ali šta se desi kada pojedinac sa entuzijazmom krene da se bavi raznim problemima. Da li početi od malih ili velikih? Pojedinac ne može sam.

Nailazi na razne probleme. Nedovoljna medijska zastupljenost, nedovoljno resursa, manjak inicijative u grupi ljudi koju je inicijalno sakupio na početku. Završi se tako što na lokalnim izborima ne može da se sakupi ni 600 potpisa.

Znam, želite direktan izbor gradonačelnika. Naravno, to nam svima treba. Svi želimo da znamo ko je direktno odgovoran, da znamo koga smo izabrali. Želimo da znamo koga i u opštinama treba povući za rukav za neošišanu travu u parku ili rupu koja 3 meseca stoji u glavnoj ulici naselja i da, ako ta osoba ne rešava probleme, znamo da ne glasamo za njega ili nju sledeći put.

Već dugo Nišlija ovde nije dobio izbore, već lista sastavljena u Beogradu i zato i ne snose odgovornost u bilo kom smislu.

Nema savršene vlasti, kao što nema ni savršene opozicije.

Šta bi bilo kada bismo imali kandidata? Pa problem je što u Nišu nama ne treba Informer ili Kurir da oblati nekog. Mi to čaršijskim pričama efikasno uradimo i sami. A možda bi samo trebalo da pokušamo da dođemo do tačke ujedinjenja kako bismo sprečili trend biranja najmanjeg zla jer smo sve ostale sahranili.

Mali pokreti za rešenje velikih problema

Moj predlog je šansa jednoj novoj generaciji ljudi koja će biti alternativa, ali za koju je potrebno strpljenje.

Kažem alternativa, ali mislim u isto vreme i na poslednju šansu da budemo svoji na svome. Trenutno kontrole nema. Opozicije u parlamentu nema i nesporno je da ćemo pratiti i skretati pažnju na sve probleme manje ili veće na lokalu. Ali to ne možemo sami i bez građana.

Imajte u vidu jednu stvar, ni Vučić, ni Dačić, ni Jeremić, ni Lutovac nam neće srediti sobu, usisati stan, rešiti dvorište i problem sa komšijom, a još manje borbu za uređeni park ili ulicu sa autobuskom stanicom ili rampom na pružnom prelazu.

Potrebno je više nego ikad da se u bliskoj budućnosti probude mali pokreti, u svakom naselju, i da se bore ili traže ono što im sleduje. Potrebno je da se i mladi probude jer je ova zemlja ipak jedino što stvarno imaju. Ja to očekujem, bez stranačkog obeležja, samoinicijativno. Udruživanje će biti prirodno kasnije.

Neophodno je da se pojavi taj entuzijazam za aktivizmom, jer nama treba podrška, a svi mi trebamo gradu koji evo celu ovu 2020. godinu apsolutno izgubio. Izgubio je i zbog korone i zbog izbora, ali najviše jer grad stoji bez plana razvoja već skoro celu deceniju.

Ne treba po svaku cenu kritikovati, evo ovom novom rukovodstvu dajemo šansu, ali zapamtite, suštinski se struktura već 9 godina nije promenila i već 9 godina se apsolutno ništa nije desilo. Dokle ćemo čekati?

Za kraj citiram Martina Lutera Kinga Juniora:
„Na kraju se nećemo sećati reči naših neprijatelja, već ćutanja naših prijatelja.“

I mala digresija, poruka novim gradskim strukturama, završite rekonstrukciju centra grada, nešto što bi trebalo da se završi za 3 meseca traje već godinu dana, 2 čoveka rade na gradilištu i tim tempom ćemo do 2023. raditi rekonstrukciju mosta i šetališta. Roditelji sa decom se kroz oblak prašine bore da prođu do Tvrđave, pojedine parkove ste sredili i za to sve pohvale, ali ovo deluje neozbiljno za nivo našeg grada.