Borba za život

Režim pod pritiskom. Ovim rečima bi mogle da se objasne odluke vladajućeg režima prethodnih dana – politička hapšenje protestanata koji su na ulicama želeli da ukažu na korupciju vlasti koja je dovela do ubijanja 15 osoba u Novom Sadu, ostavke funkcionera vladajuće kaste, hapšenje odgovornih za pad nadstrešnice među kojima je i bivši ministar, i na kraju puštanje na slobodu pojedinih uhapšenih protestanata. Mogli bismo da na prste nabrojimo slučajeve u kojima se vlast povlačila pred građanima i građankama Srbije u prethodne 4 godine. Slučajevi možda jesu bili drugačiji, ali jedna stvar je svima bila zajednička – borba.

Borba se prethodnih dana odvijala na ulicama. Blokirali su se putevi, blokirao se sud. Imali smo građansku neposlušnost. Čitateljka ne može, a da se na pomen blokada i građanske neposlušnosti, ne seti blokade od pre nešto više od tri godine kada se protestovalo protiv Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Dalje, setiće se, režim se tada povukao pod pritiskom ogromnog broja građana i građanki i blokiranih gradova. Uprkos tome, od tada pa do danas blokade često nailaze na kritiku. Nazivane su fašizmom i destrukcijom, govorilo se da predstavljaju kriminal i divljaštvo, tvrđeno je da nisu nikakav doprinos demokratiji i da su nasilje manjine nad većinom, te zaključeno da pravo na slobodu kretanja ne sme nikome biti uskraćeno ni na 15 minuta.

Kritike ovog tipa, koje su većinom (iskoristiću jedan tehnički termin) – bullshit, nisu nešto što prvi put čujemo. Sa sličnim kritikama, nosili su se se Martin Luter King Jr. i Pokret za građanska prava u Americi kada su se borili za jednakost i socijalnu pravdu. Kritičari su smatrali da je građanska neposlušnost juriš na demokratsko društvo Amerike, da je napad na ustavnu vladu, da je subverzija demokratskog procesa koji narušava demokratiju, te da će ishod nezakonitih protesta biti autoritativna ili anarhistička država.

One koji tvrde da nezakonitost nekog čina, samo zato što je nezakonit, nužno predstavlja i njegovu neispravnost te da ga iz tog razloga ne treba izvršiti, možemo podsetiti na rasističke zakone Amerike ili nacističke Nemačke, te na njihovo potencijalno kršenje. One koji smatraju da protestom ne smemo nikome uskratiti slobodu kretanja, možemo podsetiti kako u tom slučaju ni zakonom dozvoljene šetnje ulicama ili zakonom dozvoljena okupljanja na javnim mestima ne bi mogle biti dozvoljene jer se i takvim činovima neminovno uskraćuje sloboda kretanja onima koji bi hteli da prođu tim putem. A onima koji smatraju da građanska neposlušnost narušava demokratiju i da nije nikakav doprinos demokratiji, valja odgovoriti nakon što kažemo šta građanska neposlušnost jeste.

Prema mišljenju Robina Selikatesa, jednog od vodećih savremenih teoretičara, građanska neposlušnost predstavlja namerni nezakoniti i principijelni čin protesta, kojim građani teže političkom cilju koji se sastoji u promeni određenih zakona, politika ili institucija. Prema ovom određenju, primeri činova građanske neposlušnosti mogu biti uzbunjivanja poput slučaja Edvarda Snoudena ili Aleksandra Obradovića, opstrukcija proterivanja imigranata ili pak blokada puteva ili okupacija prostora.

Dakle, građanska neposlušnost predstavlja politički čin, čin kojim se iskazuju određeni zahtevi, a koji zbog korumpiranih i ranjenih institucija koje su unapred ustrojene autoratitivnim okvirom, mora biti vaninstitucionalni i vanzakonski. Iz ovog razloga građanska neposlušnost ima ogroman potencijal vaninstitucionalne transformacije društveno-političkog sistema. Ali da bi se taj potencijal ostvario ona mora biti neposlušnost, mora biti direktni čin osporavanja i konfrontacije. Ovakvim činovima osporavanja građani i građanke manjkavih i korumpiranih demokratskih sistema mogu da iskažu svoju konstitutivnu moć i da dovedu do demokratskog osnaživanja i demokratizacije, te da na kraju samu demokratiju povrate sebi.

Jedna stvar je jasna. Borba sada možda jeste protiv korupcije i smrti, ali je isto tako i borba za demokratiju i za život. Borba je za nas.