Građanin opasnih namera

Da pre nekih godinu i po dana, uoči samih predsedničkih izbora, u emisiji uživo nisam izgovorio da je Saša Janković Vučićev trojanac, sada ovo ne bih pisao. I tako je dovoljno, čak i previše onih koji su mu do juče bili bliski, a koji danas o njemu govore loše, veoma loše. A tek nadolaze oni koji će o Jankoviću govoriti još mnogo gore.

Ne mogu da se setim nijednog sagovornika koji je u to vreme prokomentarisao izjavu o Jankoviću kao Vučićevo trojancu, a da u komentaru licem u lice nisam prepoznao neku vrstu prijateljskog neslaganja ili blagog podsmeha. Razumeo sam ih dobro. Bili su to ljudi dobrih namera, oni kojima je Vučićevog licemerja i nepodopština preko glave i koji su u Jankoviću videli osobu koja će zemlju povesti ka izlazu iz ovog sumornog lavirinta. Nažalost, zabluda o ličnosti (error in persona) je bila prevelika, a sadašnje otrežnjenje bolno.

Da u “politički projekat Saša Janković” nije bilo investirano toliko poverenja, nade i htenja mnogih dobrih ljudi, od potpisnika "Apela 100" do brojnih podržavalaca u kampanji, Saša Janković bi bio samo još jedna tužna epizoda na srpskoj političkoj traci. Traci koja i tako vrvi od pogrešnih, naopakih, pokvarenih, zlih i od najgorih još gorih.

Stvar sa Sašom Jankovićem je, ipak, i od upravo pobrojanog mnogo lošija. Nije problem sa Jankovićem u nedoraslosti, neiskustvu, nesnalaženju, na šta se često i rado izgovara. Problem sa Sašom Jankovićem ima svoje jasno karakterno–političko određenje i zove se - Saša Janković.

Dok o manama njegovog karaktera glasno i ljutito govore njegovi dojučerašnji prijatelji, kratko ću ukazati na samo jedan, ali ključan segment njegovog političkog profila. Ne zbog Jankovića, za njega je i tako kasno, već zbog onih koji i dalje veruju da ova zemlja može biti drugačija i bolja, a koji se još jednom osećaju izneverenima i prevarenima.

Saša Janković nije Slobodan građanin. Saša Janković je građanin opasnih namera. Svojim delovanjem, Vučićev omiljeni “opozicionar” i nesuđeni koaliciono-koncetracioni partner, uništava ne samo ono što je od opozicije preostalo, već i samu ideju opozicije kao političke, vrednosne i kulturološke alternative. To je ono što ga čini opasnim po Srbiju i njene dobre ljude, a potpuno bezopasnim za Vučića i njegovu kleptooligarhiju. Jer, nuditi građanima Vučića protiv Vučića, može biti dobro jedino za Vučića, nikako za Srbiju.

Ali, to, nažalost, nije kraj i nije sve.

Opozicija kakvu danas imamo ubrzano se transformiše u Vučićevu trojansku ergelu. Možda neko ne vidi, ali evo, iz prikrajka viri i svoju priliku vreba jedan omanji, koji je u svojim očima gladnim moći i od najvećih veći. A on, poučen epizodom zvanom Saša Janković, neće propustiti priliku da se udruži sa svojim najvećim političkim neprijateljem. Ali jedino u interesu Srbije i njenih građana, razume se.