Kako je država ubila slobodno tržište

Ono što socijalističkoj državi nije uspelo za pedeset, pseudo liberalna je uradila za svega nekoliko godina. Slobodno tržište i konkurencija u Srbiji uništeni su do temelja. U kojoj meri je tačno ono što je malo kome jasno, potvrđuju nalazi proistekli iz obimnog istraživanja Topličog centra za demokratiju i ljudska prava.

Predmet ovog istraživanja, za koji je ova antikorupcijska organizacija kreirala inovativnu metodologiju i novi istraživački instrument – Indeks transparentnosti javne potrošnje, bili su stepen konkurencije u javnoj potrošnji i nivo transparentnosti javne potrošnje u Srbiji. Da bi se došlo do rezultata koji precizno oslikavaju stanje stvari, analizirano je 100 finansijki najvećih poslova u kojima je država, preciznije javni sektor, jedna od ugovornih strana.

Analizirane su nabavke u kojima se javni sektor pojavljuje kao ugovorač, odnosno naručilac kroz tri oblika javne potrošnje – javne nabavke, javno-privatna partnerstva i bilaterealni investicioni (međudržavni) sporazumi.

Ono što je makar i delimično upućenima sasvim očigledno, dobilo je ovim istraživanjem i svoju činjeničnu potvrdu. Ubistvo konkurencije i slobodnog tržišta u Srbiji izvršeno je, govoreći krivično-pravnim rečnikom, s predumišljajem, i to od strane političkih garnitura koje se kunu u slobodno tržište i vladavinu prava, uništavajući istovremeno i jedno i drugo.

Ako upotrebimo primereniji, a to je u ovom slučaju jezik mafije, pošto je reč o mafijaškoj ujdurmi najvećih razmera kreiranoj i kontrolisanoj od samog vrha vlasti, konkurencija i slobodno tržište su nakon ritualnog ubistva i overeni.

Da bi se bolje razumelo o kom obimu poslova je reč i kakva su pravila ove monopolističke igre, najbolje je posegnuti za brojevima koji su i precizni i slikoviti. To su ugovoreni poslovi čiji su realizaciju građani Srbije platili, ili će tek plaćati gotovo 3 milijarde evra (tačno 2.856.687.745, po srednjem kursu NBS na dan sklapanja ugovora).

Prosečna vrednost posla iznosi 28.566.877 evra.

Finansijski najvredniji ugovor sklopljen u 2019. godini težak je 886.386.807 evra, a poslednji na listi, stoti, lagan svega 3.729.228 evra.

Za poslove ovakvog finansijskog obima takmičilo se, u proseku, 1,42 ponuđača! Koliko je to manje i od inače jadnog proseka, potvrđuje činjenica da je, primera radi, prosečan broj ponuđača u postupcima javnih nabavki u istoj, 2019. godini, prema zvaničnim podacima Uprave za javne nabavke iznosio 2,5. Dakle, i mizernih 2,5 nedostižan je ideal za najveće poslove koji se sklapaju u Srbiji.

Kako izgleda ogoljena suština najvećih poslova koje sklapa država najubedljivije svedoče podaci o konkretnom broju ponuđača u sprovedenim postupcima. Tako, u 71 od 100 postupaka pojavljuje se samo jedan ponuđač, u 20 od 100 se pojavljuju dva, a samo u 9 preostalih ima ih tri i više, što se može tretirati kao postojanje konkurencije.

Kao da stvar nije dovoljno loša, 32 ugovarača sa poslovne strane pojavljuju se dva ili više puta, a sklopili su ukupno 79 od 100 najvećih poslova sa javnim sektorom.

U 12 najvrednijih poslova u kojima dominiraju oni sklopljeni putem bilateralnih investicionih sporazuma, nema apsolutno nikakve konkurencije. Ovakvi poslovi, voljom vlasti, sklapaju se sve češće. Izostaje ne valjano, već ikakvo objašnjenje odgovornih kako to da su za državu Srbiju povoljniji upravo oni poslovi u kojima su isključeni i konkurencija i domaći pravni propisi. Niko od nadležnih nas još nije obavestio kako je i kada konkurencija postala neprijatelj kvaliteta i povoljnijih cena.

Da bi stvari bile dovedene do ove tačke, bilo je neophodno preduzeti neophodne mere koje su u potpunosti poljuljale veru onog dela poslovnog sektora koji nije povezan sa vrhom vlasti u mogućnost bilo kakvog uspeha u takmičenju za poslove u kojima je država naručilac. Ogoljeno nameštanje poslova biznis eliti bliskoj vlasti, uz potpuno ruiniranje institucija koje su od zaštitnika javnog interesa pretvorene u saučesnike u uništavanju konkurencije i slobodnog tržišta, bio je siguran put do uspeha.

Kao da ni to nije bilo dovoljno, nedavno je usvojen i stupio na snagu novi Zakon o javnim nabavkama koji će, zahvlajujući kreativnim rešenjima naručilaca, javne nabavke pretvoriti u izuzetak, a direktne pogodbe u pravilo. Verovatnoje to jedini zakon, osim Krivičnog, koji ima naglašenu ambiciju da iskoreni ono što je predmet njegovog regulisanja.

Kod Krivičnog zakonika je u pitanju kriminal, tako da je intencija prirodna ali neostvariva. Kod Zakona o javnim nabavkama je reč o konkurenciji u jednom od najvažnijih i finansijski najvećih segmenata javne potrošnje, tako da je težnja neprirodna, ali sudeći po rezultatima, sasvim ostvariva.

Sve u svemu, građanima i nepodobnom delu poslovnog sektora upućena je jasna poruka. Najveći poslovi u Srbiji rezervisani su isključivo za najveće biznis partnere samog vrha vlasti.

Osim sigurnih pobednika, takmiče se samo neupućeni, naivni i naravno i prema potrebi, kartelski povezani poslovni subjekti. Tako je u 100 finansijski najvećih ugovora, u narednih 100 i u narednih više hiljada.

Monopolistička bajka, razume se, nije sama sebi cilj. Uništavanje poslovne konkurencije ima za posledicu monopolizaciju i koncentraciju finansijske moći u malom broju vlastima bliskih ruku, a kao krajnji ishod potpuno devastiranje i eliminisanje političke konkurencije.

Tako se, uništavanjem slobodnog tržišta, ubija i sama ideja slobode, a društvo uvlači u močvaru besmisla u kojoj je dozvoljeno sve osim onoga što je zvanično proklamovano.