Korupcija, zaštitno lice Srbije

Ako je vlast u Srbiji, bez obzira na političke stranke i pojedince koji u njoj participiraju u ičemu konzistentna, to je, bez ikakve sumnje, bezrezervna spremnost da sopstvenu zemlju survaju u korupcionašku kaljugu u kojoj će jedino njima i njihovim biznis partnerima sve biti potaman. Cena uništavanja države i društva nije ni najmanji problem, pošto nju, svakako, plaćaju oni o čijem se trošku odvijaju sve nepodopštine koje vlast decenijama priređuje.

U Srbiji se 2012. godine promenila vlast, ali ne i njena ćud. Kriminalni mehanizmi su, uprkos nebrojenim obećanjima o bespoštednoj borbi protiv korupcije, samo unapređivani i usavršavani, dok su građani unazađivani i urušavani. Stari problemi su preživeli, a novi su im se ubrzano pridruživali. Danas, na početku treće dekade dvadeset prvog veka, Srbija je zemlja u kojoj su korupcija i organizovani kriminal na domaćem terenu i čijim su nosiocima podređene institucije, zakoni i najuticajniji mediji.

Da bi bilo živopisnije i traumatičnije, evo nekoliko uzgred odabranih primera.

Zahvaljujući namerno pogrešno kreiranim zakonskim rešenjima, visokim finansijskim pragovima za primenu zakona, velikom broju izuzetaka, kao i političkom ambijentu koji ohrabruje kršenja zakona bez ikakvih posledica, javne nabavke ubrzano postaju izuzetak, a izuzeci od primene zakona pravilo.

Tako je, prema navodima Kancelarije za javne nabavke, u prvih pet meseci od početka primene novog Zakona o javnim nabavkama pokrenuto svega 4800 postupaka, što je upola manje nego što je prethodne godine pokretano za samo mesec dana. Prema zvaničnim podacima, u 2019. godini zaključeno 122.066 ugovora nakon sprovedenog postupka javne nabavke, a u 2018. i nešto više od toga, 125.619.

Praksa da se poslovi u kojima je javni sektor jedna od ugovornih strana sklapaju putem direktnih pogodbi, a kojoj novi zakon i vrh vlasti daju krila, direktan je podsticaj nastavku pljačke građana i uništavanju velikog dela poslovnog sektora koji nije deo koruptivnog lanca.Tako, od 100 najvećih ugovora sklopljenih nakon sprovedenih postupaka javnih nabavki u 2019. godini, u čak 65 pojavljuje se samo jedan ponuđač, ili u prevodu, nema nikakve konkurencije.

Na nivou 100 najvećih ugovora koje javni sektor sklopio u istoj godini, stanje je još dramatičnije. Bez ikakave konkurencije ugovori su potpisani čak u 72 slučaja. Nije nekorisno pomenuti da je ukupna vrednost 100 najvećih ugovora u 2019. godini iznosila tek nešto manje od 3 milijarde evra, a prosečan broj takmaca za najveće poslove u Srbiji 1,42 po pojedinačnom poslu (izvor: istraživanje Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava sprovedeno tokom 2020. godine).

Kako je 2020. godinu obeležila pandemija virusom Kovid 19 od kojeg je u svetu stradalo gotovo dvesta miliona ljudi, a u Srbiji nekoliko hiljada, značajni finansijski resursi države bili su angažovani na kupovini medicinske opreme, lekova, vakcina, izgradnju novih i rekonstrukciju postojećih medicinskih objekata. Od trenutka proglašavanja pandemije, marta 2020. godine, do današnjeg, a sasvim izvesno je da će tako biti i do bilo kog sutrašnjeg dana, državnih vrh nije obavestio građane o iznosu novca utrošenom za navedene namene.

To, naravno, ne bi bio nikakav problem da su trošili svoj privatni, a ne budžetski novac i da su u pitanju stotine, a ne stotine miliona evra.

Sporne radnje na izgradnji prve faze železničke stanice Prokop, skandal u najavi izgradnje stanične zgrade i pratećih objekata u okviru istog kompleksa koji će tek isplivati i zapljusnuti kod nas uvek zatečenu javnost i poslovično odsutne institucije, brutalne pljačke u trgovini oružjem i municijom, sramotno prikrivanje cene spomenika rodonačelniku najslavnije i po nasleđu najznačajnije srpske dinastije, uništavanje životne sredine u zapadnoj Srbiji koje se približava velikom brzinom, a za čiju je realizaciju zadužena po lošem čuvena kompanija Rio Tinto, ovoga puta podržana od samog vrha države, samo su kapljice u moru kriminala i korupcije u koji se utapa sve što je zdravo, pošteno i normalno u ovoj zemlji.

Postojeće stanje stvari ne ostavlja prostor sumnji da sam vrh vlasti ulazi u fazu ekstremnog i besprizornog kriminala u kojoj sve što je javno dobro biti tretirano kao legitimni plen kleptokratske elite. Loši zakoni, poput pomenutog Zakona o javnim nabavkama, kao i nefunkcionalne institucije, poput tužilaštva i sudova, neophodni su da visok politički kriminal ogrnu oreolom legalnosti i omoguće da pljačka države i građana protekne bez ikakvih posledica po njene nalogodavce i izvršioce.

Takav je poredak stvari, takva je Srbija danas.

Gotovo ista je bila i juče, a ukoliko se mi, građani ove zemlje i nadalje budemo ponašali kao stranci i slučajni prolaznici u sopstvenim životima, takva će biti i sutra. Ništa novo i, kao i do sad, ništa dobro. Ali, igra i dalje traje, a za poštene i dobronamerne još nije kasno da se uključe i pridruže malom broju borbenih koji ne pristaju na poraz, poniženje i trijumf najgorih.