Osvajanje vlasti uz gubitak legitimiteta

Na nedavno okončanim izborima, na kojima se nije biralo već samo potvrđivalo, Srpska napredna stranka, preciznije njen predsednik Aleksandar Vučic, osvojio je preko 60 odsto glasova izašlih i izvedenih glasača.

Posmatrano strogo nominalno, podrška građana vladajućoj stranci nikada, od ponovnog uvođenja višestranačja u Srbiji, nije bila veća i nespornija. Bilo bi sasvim logično da visoka podrška nosi i isto tako visok stepen legitimiteta. Legitimitet, između ostalog, podrazumeva dobrovoljno prihvatanje autoriteta vlasti koji se zasniva na uverenosti građana u moralnu opravdanost i valjanost pravnog i političkog poretka i njihovu utemeljenost na vrednostima koje podrazumevaju poštovanje ljudskih, građanskih i političkih prava.

Ovo se odnosi i na sam izborni proces kao integralni i verovatno najznačajniji deo političkog života u demokratskom društvu. Okolnost da se legitimitet u savremenim demokratijama crpi iz dobrovoljnosti, kao i da podrazumeva odsustvo zloupotrebe političke moći i represije nad političkim neistomišljenicima, ali i potencijalnim podržavaocima, otvara svega nekoliko dana po okončanim izborima prostor za ozbiljna preispitivanja aktuelne političke situacije.

Teško da se bilo ko objektivan i dobronameran neće složiti da se vlast, oličena u predsedniku Srbije, održava i jača represijom, ucenama, pritiscima, zastrašivanjima, privilegijama, podmićivanjima, medijskim manipulacijama, grubim i primitivnim razračunavanjem sa političkim protivnicima, bezočnim lažima, proizvodnjom neprijatelja, nipodaštavanjem, potčinjavanjem, urušavanjem i uništavanjem institucija.

Nesumnjivo je da vlast koja svoju snagu i moć crpi gotovo isključivo iz destrukcije, nema i ne može imati legitimitet bez obzira na izborni rezultat. Kada se ovome pridoda problematičan izborni proces zasnovan na brojnim neregularnostima, promena izbornih pravila neposredno pred održavanje izbora, okolnost da su organizovani u sred pandemije uz visok zdravstveni rizik, jasno je da je u Srbiji istopljen ne samo legitimitet vlasti, već i sama ideja o legitimitetu.

Situacija, koja je po svemu vanredna, a vanrednost se ogleda u parlamentu bez opozicije, razorenim nezavisnim institucijama, uništenom pravosuđu, ruiniranoj medijskoj sceni, teškim zloupotrebama javnih fondova, privatizaciji bezbednosnih službi, zahteva ozbiljne rezove i vanredne mere. Jasno je, međutim, da vlast nema nameru da bilo šta menja, a postojeća opozicija nema snagu ni potencijal za bilo kakav smisleniji i delotvorniji iskorak.

Zato će građani Srbije, ukoliko u sebi ne pronađu snagu i sveže ideje za novo političko organizovanje zasnovano na potpuno drugačijem vrednosnom obrascu, ostati zakopani u živom blatu političkog nadgornjavanja onih koji su ih u isto to blato i ukopali.

A pošto to očigledno nije dobra perspektiva, pravi je trenutak za povratak građana politici i vraćanje politike građanima, formulisanje novih vizija i preko potreban početak arhiviranja aktuelne političke klase.