Srbija pod maskama

Nije teško razumeti zbog čega se u Srbiji kontinuirano i dosledno suzbija, sapliće i sputava konkurencija.

U pravoj konkurentskoj igri pobeđuju najbolji i najzdraviji. Oni, po pravilu, imaju identitet i integritet. Znaju ko su, kako su to postali, koliko vrede, na šta pristaju, čega se gnušaju. Sa njima je teško pregovarati, dogovarati i ugovarati. Nisu ni najmanje zgodni za rukovanje.

Oni, jednostavno, nisu "naši".

"Naši" izgledaju, govore i ponašaju se drugačije. Oni razumeju realnost sveta u kojem žive. Ništa im nije strano, ni nastrano. Jasno im je da u državi koja to nije, kroz pomračinu koja to jeste, svetlost dopire samo do onih koji su spremni da budu ono što nisu.

Znaju da je, na maskaradi koja ne prestaje, jedina pogrešna stvar pojavljivanje bez maske.

U igri, čiji je osnovni princip da je istina precenjena, anahrona i deplasirana, nije nimalo neuobičajeno da se pod maskom vizionarskog lidera skriva reciklirana i reparirana pretpolitička olupina, da je tužilac zaštitnik i pokrovitelj visokog političkog kriminala, da masku uglednog političara nosi specijalista za nameštanje tendera i uzimanje provizija, da se u ulozi uspešnog poslovnog čoveka pojavljuje klasičan prevarant od državnog poverenja i dužnik kojem se sve oprošta.

Tako je, naravno, u gotovo svim aspektima javnog, političkog i poslovnog života, ako je to u našoj situaciji uopšte moguće i smisleno razdvajati.

U sprečavanje i suzbijanje svega što podseća na zdravu političku i poslovnu konkurenciju uloženi su strahoviti resursi, i to upravo oni koji su na najbezobzirniji način prethodno oteti od građana i društva.

Pljačkaške privatizacije, proneverene subvencije, povoljni krediti koji su odlukama političara pretvoreni u poklone, nameštene javne nabavke, deo su beskrajnog spiska izvora iz kojih se sponzoriše propast društva i obesmišljavanje i uništavanje i samih ideja slobodnog tržišta, demokratije i vladavine prava.

Ništa čudno u zemlji u kojoj je država, oličena u onima koji u njeno ime odlučuju, sve.

Preduzetnik, investitor, ugovarač, garant, zastupnik i zaštitnik "prijateljskog" kapitala, posrednik u poslovima, davalac subvencija, primalac mita. Uz to, razume se, zakonodavac, policajac, tužilac i sudija. I, naravno, jedini ovlašćeni tumač društvene stvarnosti.

U opštoj pometnji nikako se ne snalaze niti pronalaze oni koji bi da igraju pošteno i koji uporno odbijaju da poveruju da postoje zakoni jači od propisanih, usvojenih u parlamentu i objavljenih u Službenom glasniku.

Neki su, naravno, samo naivni. Neki drugi, opet, ne pristaju na simulaciju stvarnosti i istrajavaju, plaćajaući cenu koja se mora platiti.

Na dugom putu borbe za suzbijanje protivprirodnog i anticivilizacijskog nasleđa, nikako ne bi valjalo zaboraviti da ideološki, politički i poslovni monopoli rastu samo na drvetu neslobode, koje se, kako nas je Mihiz učio, mora lomiti, lomiti i na kraju polomiti.