"Dala baba banku..." ili "Daj, baba, glavu"?

U ordinaciju je uvela komšika, koja je sa vrata krenula sa monologom – „Ja stalno svraćam na kafu kod nje. Do pre nedelju dana je bila fina i dobra, pedantna žena. Od pre nedelju dana samo plače, neće da kaže šta joj je. Ništa više ne sprema, ne jede. Juče sam joj skuvala kafu, sedimo, ona ćuti plače i samo je rekla „Koso ja ću da se ubijem... danas isto i morala sam da je dovedem, ako treba bolje je ostavite u ludnicu nego kući da se ubije.....“.

Naravno, zamolih komšiku da izađe iz ordinacije i započeh priču sa bakom.

Sitna starica, kratke sede kose, uredno odevena, sedela je pognute glave, gledala je u pod, sa rukama oslonjenim na svoje krilo. U rukama je držala štap i malu crnu torbu.

Krenuo sam sa nekim opštim, osnovnim pitanjima i počeh da dobijam kratke odgovore, posle kraće pauze nakon pitanja.

Stara je 76 godina. Živi sama. Dvadeset godina je udovica. Radila je jedno kraće vreme na obračunu plata u jednom aleksinačkom preduzeću. Sada živi od porodične penzije od 20.000 dinara mesečno. Kako kaže „Kada dobijem prvi deo, odmah platim komunalije i struju i skoro mi ništa ne ostane. Od drugog dela ostavim deo za porez, a od ostatka živim do kraja meseca...“

Naravno odmah nakon ovog reših da „udarim u centar“ i upitah „Zašto ste juče rekli komšinici da hoćete da se ubijete...“

„Eee, sinko moj...“, započe ona i zaplaka se. Maši se rukom u torbu i izvuče podeblju fasciklu.

Ovo je u psihijatrijskoj ordinaciji uobičajena slika kad hipohondri i starije osobe, izvuku gomilu medicinskih nalaza. Ja stavih naočare spemajući se da čitam izveštaje raznih specijalista i laboratorijske nalaze od pre par godina... ali „jadac“. Ispred mene je u fascikli bila gomila sudskih spisa i rešenja.

Šta je ovo, bako, upitah a ona odgovori: „Grad Niš me tuži da Gradu platim 100 miliona dinara i plus sudske troškove.....“

Brzinom svetlosti mi je blicnula misao „Auuuuuuu babo, ti ili si ortak sa Kosmajcem ili si zrela za prijem na odeljenje.....“

Ali iz poštovanja prema baki ja počeh da listam gomilu papira. I opet „jadac“.

Na vrhu gomile bio je papir na kome je pisalo....

(imena onih na koje se odnosi su prekrivena a među njima je i bakino ime...)

"Sinko, oni traže da ja platim jednu šestinu od ovoga i plus deo sudskih troškova ili će da mi pošalju izvršitelje.“

"Upecah“ se na priču i pokušah da se našalim. „Da nisi ti, bako, kupila MIN, EI ili Dom JNA..?“

Izraz lica joj je tog trenutka više ukazivao na ljutnju nego na prihvatanje šale.

„Samo sam pokušala da povratim njivu koju je Grad Niš 1963. godine uzeo od moga oca.  Oduzimali su od moje porodice više puta, oduzeli nam parče njive i livade za auto-put. I tada su nešto sitno platili. Uzeli nam deo njive posle za gasovod. Ukrala nam i zemljoradnička zadruga "Morava" 40 ara i pripojila sebi. Posle toga sam čula da je direktor zadruge sve to prodao nekom privatniku, kažu dao privatniku da koristi 100 godine. Ja nisam mogla da se sudim i dokazujem da je prodao i moje parče njive jer ga on u katastru upisao na zadrugu. Digla sam ruke.

Ali deo uzete njive na Ledenoj Steni, što je Grad uzeo 1963. navodno za groblje a i dan danas stoji neobrađeno i neurađeno, pa sam baš htela da ga „povratim“ da ostane mojim unučićima“.

Tada se i ja namrštih i pomislih u sebi „More, babo, ti ipak nisi za ovde .....“, a glasno izgovorih samo „Objasnite mi to malo detaljnije“.

„Grad Niš je 1963. godine od troje članova moje porodice uzeo njivu od 3 hektara na Ledenoj Steni. Rekli su da će tu da prave groblje. Tadašnja vlast je procenila da ona vredi 90 dinara po metru. Ja se sećam da je moj otac od tih para mogao da kupi meni za miraz jedan orman, sto i šest stolica. Kada su 2006. počeli da pričaju da će da vraćaju oduzetu imovinu, ja poverujem i podnesem zahtev sa ostalim naslednicima da nam se ova njiva vrati. Ovi iz uprave za imovinu nam prvo rekoše da "ne može, jer vam je plaćeno". Advokat reče "more, može jer Grad 30 godina zemljište nije priveo nameni", i ja samo dobih ovo rešenje“.

„Veštak je sada odredio da je cena metra te iste njive 4.800 dinara“.

„Stani malo, bako“, rekoh i otvorih na internetu kurs dinara. 1963. godine je jedan dolar vredeo oko 300 dinara, znači tada je Grad plaćao kvadratni metar negde oko četvrt dolara, a danas traži da vi Gradu platite po pedeset dolara kvadrat da bi vam vratilo vašu njivu“. Bakinom ocu je Grad, kada mu je otimao njivu platio oko 1.000 dolara a sada od bake traže oko 150 puta više, kada je ona verujući državi pokušala  da  vrati imovinu i podnela zahtev.

„Sinu ne smem ni na oči da izađem. Kada sam mu rekla da pokrenemo zahtev da se njiva vrati, on mi je reko – „Ma, pusti lopove, od restitucije nema ništa, a posebno ne u Nišu. Ovde su po gradskim upravama na čelu samo hoštapleri i barabe. Ova Država i živi od glupih penzionera“. A ja ga ne poslušah, nego ajde sa sestrićima da vratim imovinu, pa da ga iznenadim.

A sada šta ću? Ja to, sinko, ne mogu da platim. Prošle nedelje sam dobila poziv za sud jer me tuži Grad Niš, ako sud presudi da treba da platim, ja ću da se ubijem jer neću da gledam izvršitelje u svojoj kući. Htela sam samo da vratim za svoje unuke ono što je pripadalo njihovom pradedi. Rekli su na televiziji da to može, a gledaj šta ispade. A ja sam šparala od penzije i kuću da legalizujem“.

Uzeh olovku i sračunah da bi baka trebala još 75 godina da živi i da celu svoju penziju uplaćuje da bi namirila navodni dug. Ali to ne rekoh, jer baki nije do šale, već prokomentarisah -

"Bako ovde neko jeste za ludnicu ali ti sigurno ne“.