Dobro jutro, Srbijanci!

Sedim tako, pre par nedelja, na obali Jadrana. Majsko prepodne, lep dan. Dan ranije padala je kiša i duvao vetar. Veliki talasi i niko se ne kupa... Milina.

I šta če drugo čovek da radi po ovakvom vremenu, nego da sa domorodcima igra karte. Za stolom moja nova dva mlada prijatelja tridetogodišnjaci i jedan po godinama stariji, sa kojim već decenijama drugujem i već trideset godina ispijam lozu, njegovu lozu, za njegovim kamenim stolom odakle se vidi cela barska luka.

Podelismo karte za tablić. Na talonu kralj, a ja jednog držim u ruci, pa se premišljam da li odmah da nosim ili pričekam.

I tada se mladom đetiću omače: "Ajde, Srbijanac.. baci kartu".

Odjedno mi se "smrči svest". "Čekaj, bre, prijatelju. Ja nisam iz Srbijanije, ja sam iz Srbije".

A pred očima mi sve mutnije. Pogledam na sto, a tamo na karti gde je bio kralj, sada slika Mila... pogledam onog u mojoj ruci, a tamo slika našeg milog čelnika.

Otpih gutljaj pića i malo mi laknu. Na stolu sad vidim kralja Nikolu, a u ruci mi slika čiča Pere.

A iz mene kuljnu: "Znaš šta, mladi komšija. Ti mi godinama objašnjavaš da si Srbin, a priznade Kosovo, ulazite u NATO i crtate prema nama iz Srbije granicu. Ja, bre, i danas znam pola Gorskog vjenca naizust...

U Srbiju odavde ne smete da pošaljete ni autobus sa putnicima, jer kad stigne u Beograd nema ko da vrati autobus jer i šofer postane direktor nekog preduzeća, a nama ovde naplaćujete boravišnu taksu... Dokle bre više te fore - vi, SRBI, mi, Srbijanci.. sad si ti moj mili brate ili Montenegriner ili Srbin u dijaspori. Tvoj carinik mi na granici uz'o pasoš i... gleda. Znam, mogla je i lična karta, al mu pasoš miliji. Ej, NA GRANICI!!! U stvari moj pasoš je -kakav takav- srpski, a tebi je sada miliji(n) drugi pasoš. Juče, kada sam dolazio, na prelazu između Kosova i Albanije niko mi pasoš nije ni pogledao.. a na Merdaru mi kosovski carinik, moj ispisnik, ljubazno i sa osmehom detaljno objasnio kojim putem da idem.. Ejjjjjjj!!!!.

Od danas Srbijancem mogu da me oslove samo braća iz Republike Srpske....“.

Bacih karte na sto i rekoh "Odo ja da se još ovaj put okupam u ovom Vašem moru".

Kartaroš koji mi je i prigovorio isprati me rečima "Opet ste vi, Srbijanci, militantni. I dan-danas sanjate da okupirate Crnu Goru".

I stvarno sam bio jedini koji je ušao u talase tog prepodneva. Talasi, pa šta? Kad umem da plivam u Moravi, ovde je još lakše. Ali tada sam definitivno shvatio da mora i u Srbiji što pre da se napravi srbijanska stranka (kao stranka nacionalne manjine), jer je i kod nas sve više onih koji se „bore za srBstvo a sve preko leđa nas koji smo Srbi(janci) po rođenju. Eno, i u Vojvodini onaj javno reče pre neki dan "Najeb** je svako ko je išao pod srbijansku šajkaču".

Kada sam se doooobr ohladio u morskoj vodi, vratio sam se za sto, a tamo je ostao samo moj stari prijatelj i uteši me rečima: "Nemoj, nemoj onako oštro. Znamo mi to sve što si rek'o. I boli nas, a ti veruj da još uvijek ima Srba u Crnoj Gori. Ima ih i biće, a oni vole svoju Crnu Goru kao što ti voliš svoj Niš".

Odgovorih: "Verujem ti, ali je definitivno došlo vreme da i mi Srbijanci malo više povedemo računa o sebi samima. Ti bar znaš da su moja deca imala rođenog dedu Moravca i rođenog djeda Rovčanina. Rođeni čukun deda im je prelazio Albaniju, dok mu je njihov rođeni pradjed štitio odstupnicu na Mojkovcu.

Ja moram da objasnim pre svega svojoj deci da trebaju tim precima da upale sveće i u manastiru Sveti Roman isto kao i u manastiru Morača, da imaju braću i sestre i ovde i tamo. A sve ovo što se dešava, na trenutke zbunjuje i mene, a kamo li njih. Nek Bog čuva ove mlade, smutna su vremena, samo im on može pomoći da se snadju u ovom haosu da ne prave greške koje smo mi pravili".

Na pamet mi pade Đura Jakšić, ona: "Al opet grešan grešno sam pevo... ranjeno srece naroda mog.. al Srbin ćuti, ćuti i trpi... Jer neda đavo il ne da Bog".

Rastasmo se ćutke, zamišljeni.. nebo je i dalje bilo modro a veliki talasi su se lomili o stene..