Na terapiji

Transkript psihoterapijske seanse.

Terapeut: (ćuti, kao po običaju na početku seanse)

Pacijent: (posle solidne pauze, mršteći se, kao da se muči da počne monolog) Od prošle seanse gotovo neprestano imam isti san.

Terapeut: Ispričajete taj san. Znate da su snovi veoma bitan materija za analizu.

Ponovo sam pročitao onaj tekst Neuračunljvi na Južnim vestima i gotovo neprekidno sanjam... Sanjam da je u selu Labukovo napravljen rehabilitacioni centar za narkomane... baš onakav kakav je potreban onom liku iz te kolumne. U par kućica, u tom gotovo napuštenom selu, smešteno je desetak takvih pacijenata. Kopaju bašticu, čuvaju kokoške i krave... Nedeljom odu do manastira Vaznesenja Gospodnjeg ili Svetog Arhangela Gavrila, posle liturgije popričaju sa ocem Varnavom. San je toliko jasan kao da je to realnost...

Pazite, shvatio sam i ja simboliku, Gavrilo je serafim – anđeo koji se bori sa zlim demonima, a manastir Vaznesenja gospodnjeg slavi Spasovdan – dan velike promene, možda i promene života tih pacijenata...

Vidim i onog momka iz Neuračunljivih, kako flašicom hrani tek ojareno jare... ima i nanogicu na nozi, a raduje se jer mazi jare koje je bespomoćno u njegovim ruikama... Svi ti momci su nasmešeni... Neverovatno... Jedan od njih mi prilazi i pruža jabuku...

I tada se probudite...?

Ne, niste me razumeli. Ja noću ne sanjam... verovatnio sam premoren. Ovo sanjarim preko dana, na poslu, u kolima na putu kući... tako tek uhvatim sebe da ovo sanjam.

Da li u vašoj porodici neko boluje od narkomanije?

Ne, ja samo mislim da svako od nas ima obavezu i da uradi nešto opštedruštveno korisno. Neka voćar pokloni gajbu voća studenskom domu, neka stolar napravi orman i pokloni siromašnom komšiji... Zašto ja ne mogu da sanjam da pokrenem stvaranje ovakvog rehabilitacionog centa? Zašto ja nemam prava da sanjarim da iniciram da se napravi ovakav rehabilitacioni centar?

Zašto baš Labukovo, da li ste poreklom iz tog kraja?

Ja sam poreklom dvadesetak kilometara odatle. U Labukovu nikada nisam bio, ali sam gledao interesantnu reportažu onog Žike promaje o Labukovu i tako... U toj reportaži sam video da je to gotovo napušteno selo na tromeđi Niša, Sokobanje i Svrljiga. Pripada Opštini Svrljig. Ma, može to, mada može i bilo koje drugo napušteno selo, na primer Koritnjak kod Niške Banje ili bilo koje, samo da je dovoljno daleko od puta... Selo, napušten vojni objekat negde u planini... nešto slično.

Vraćanje prirodi i selu je nešto što će se desiti u budućnosti... Zašto je nerealno da dobar IT menadžer okupi ekipu, odu u neko selo u planini, prepodne beru pečurke i „jure leptire“... kupaju se u potoku, a popodne programiraju softver za neku svetsku firmu u Japanu, Australiji i satiru se od para... Da li ste čitali knjigu "Zvoneći kedri Rusije"? ne maštam samo ja o nečemu ovakvom.

Ali ajde da krenemo od narkomana, marginalizovane grupe kojoj stvaro treba pomoć društva. Da im stvorimo početne uslove u nekom ovakvom selu i da jedini uslov da tu mogu da žive i rade, bude uslov "da budu čisti". Naravno, periodično bi, uz kontrolu lekara, radili test na drogu i ko je čist, u redu, ko nije, taj mora odmh da napusti zajednicu. Prosto, zar ne...?

Da li je to vaše sanjarenje ili vaš plan?

Ne znam. Pomislim ponekad da pozovem onog poslanika iz Svrljiga, znate Miliju, ali kako će on Svrljižanima da objasni narkomane u Labukovu? Mada su se meštani Vitkovca, dok je tamo bio rehabilitacioni centar, vrlo brzo adaptirali i prihvatili štićenike centra.

Mislio sam da pitam mog brata u Hristu, Bulata, gradonačelnika, al sumnjam da će on da se bavi ovakvim stvarima. Mislio sam da pitam i novu načelnicu Okruga, al ona je tek stupila na funkciju... isto kao i novi Vladika Niški, i on je relativno skoro počo sa radom, mada je on mlad čovek shvatio bi o čemu pričam.

Kada bi oni odvojili onoliko para koliko daju za spajalice ili mastilo za pečate koji se troši po birokratskim kancelarijama, bilo bi više nego dovoljno za ovako nešto. Znate li da se u tom selu čitavo seosko domaćinstvo prodaje za par hiljada eura?

Predsednici Opština Sokobanja, Aleksinac, Svrljig i gradonačelnik Niša bi to mogli da dogovore za pet minuta, kako se to danas kaže „na margini“ nekog redovnog sastanka.

Imam utisak da se Vi bojite neuspeha i odbijanja, i da zbog toga samo sanjarite a ne prelazite u realizaciju svog sna. Prenosite odgovornost na druge. Nabrojani ljudi nemaju informaciju da tako nešto treba i da je izvodljivo.

Izgleda da ste u pravu, mada...

Vreme je isteklo.

Mislim da nije.

U Nišu 31. januara 2018. godine.

Terapeut: Ana Vukadinović, diplomirani psiholog

Pacijent: Dragan Vukadinović, psihijatar