Overite žrtvu
Autor
Psihijatar, subspecijalista za bolesti zavisnosti.
Refleksna reakcija onih koji malo, ili nimalo ne poznaju problem narkomanije, a nakon objavljivanja teksta "Kod nastavnice u školi pronađena droga" bio je: Koja je škola u pitanju? Kako se zove nastavnica? Da li je dotična nastavnica sankcionisana (suspendovana, otpuštena)?
Evo, već posle par dana euforija je splasla, stvar pada u zaborav, nove vesti o bedi, krađama, nezaposlenosti, kandidaturi za EU, potiskuju ovu vest u zaborav.
Sad kada su se stvari stišale pravo je vreme da se postavi sledeća dilema npr.
Da li dijebetičare treba otpustiti sa posla?
Teorijski oni prave pauze kada trebaju sebi da daju insulinsku i ostalu terapiju, teorijski može da im varira koncentracija šećer u krvi, pa posledično može da osciluje njihova koncentracija u usmerenost na posao kojim se bave. A, da ne pričamo o mogućim komplikacijama koje ova bolest nosi, zbog kojih mogu da odsustvuju sa posla češće nego ostali radnici.
Više je nego očigledno da gore navedena pitanje može da postavi samo NEZNALICA! jer,
Ljudi ne biraju svoju bolesti.
Ljudi se ne ponose svojom bolešću.
Bolest treba lečiti, a ne kažnjavati čoveka jer je bolestan.
Zavisnost od opijata je bolest.
Stvar dramatično komplikuje i činjenica da je fenomen (nelegalne) proizvodnje i stavljanja u promet opijata, pre svega socijalno patološka pojava u okvirima koje i nastaje veliki broj obolelih ali su to dve različite stvari kao nebo i zemlja.
Naime opijum se koristi gotovo od kada je sveta i veka. Postoje podaci o njegovoj upotrebi 5.000 godina unazad. Zbog prodaje i distribucije opijuma su se vodili i ratovi (tzv. opijumski rat Kina i Engleska ... )
Pojedine države, vlade, tajne i javne organizacije su se bavile vekovima, (a plašim se i dan danas) ovim najunosnijim biznisom. Posmatrano iz te pozicije je samo tehnički problem što u sklopu tog „biznisa“ stradaju nečija braća, sestre, deca, roditelji, uz činjenicu da i značajan broj „distributera“ zbog stalnog kontakta sa heroinom vremenom postane zavisnik ili zavisnici, koji kad istroše „kućne rezerve“ novca krenu u „posao distribucije“. Vlade koje se bave ili tolerišu taj „biznis“ se uvek pravdaju da to rade za „tuđe“ tržište.
Iz ugla medicine stvar stoji drugačije. Medicina se bavi medicinskim komplikacijama bolesti zavisnosti u okviru koje postoje značajni psihijatrijski simptomi bolesti. Elem, da budem jasan, baš me briga za šverc heroina, za to postoje državni organi koji to trebaju da rešavaju. Činjenica je da smo mi bili i da ćemo da budemo na „carskom drumu“ koji spaja istok i zapad i da su kroz Srbiju prolazili i prolaziće karavani.
Želim ovim tekstom samo da skrenem pažnju na pravo na lečenje bolesnika. Pravo na lečenje bolesnika koji boluju od opijatske zavisnosti.
Na tom „idealnom“ zapadu, kada se utvrdi prisustvo opijata kod radnika, a da pri tome nije napravio neki drugi prekršaj, on ne sme da se otpusti sa posla, već se upućuje na lečenje u za to specijalizovane ustanove. Nakon lečenja, ukoliko uspostavi apstinenciju t.j. prestane da uzima heroin vraća se na posao uz obavezu da nastavi sa kontrolnim pregledima. U suprotnom bi došlo do još intenzivnijeg socijalnog propadanja i odbacivanja bolesne osobe i smanjivanja šanse da se ona izleči.
Pa da se vratimo naslovu.
Najčešća smrt heroinskih zavisnika je tzv „overdoziranje“, njihovo svesno ili nesvesno unošenje veće doze heroina od one koju organizam može da podnese. Tada ih radnici hitne pomoći pronadju u nekom pasažu, napuštenoj zgradi i jedino mogu da konstatuju njihovu smrt.
Zavisnik koga su i jutros probudili bolovi u zglobovima, neizdrživa želja da uzme heroin, napetost zbog „krize“, teško će se odlučiti da krene kod lekara i reći „Ja sam narkoman i želim da se lečim“. Svestan odbacivanja sredine u kojoj živi tražiće poslednje mogućnosti da iskamči još neki dinar i nabavi današnju dozu.
Ponašanjem kao predhodnih dana možemo da doprinesemo samo da neko od aktuelnih zavisnika sledeći put u špric ubaci duplu dozu i pobegne u večiti san, bežeći i od „humanosti“ svojih sugrađana.
Da li se ovakvim ponašanjem novinari, mediji, javno mnjenje, prema konkretnom problenu, samo drži one poslovice "Ako ti se ne dopada tvoj lik u ogledali - slomo ogledalo"? Pri čemu nisu ni svesni da ne doprinose rešenju problema već da su nekoga gurnuli još dublje u problem.
Lično me je konkretna situacija navela na pitanje:
Kakve uslove za lečenje zavisnika od opijata imamo u gradu i državi?
Ali, potpuniji odgovor je tužan i jadan i možda zaslužuje neku narednu kolumnu (Ukoliko to uopšte ikoga interesuje).
P.S. Paradoks je da se priča da su u Italiji najveći donatori centara za tretman i lečenje narkomana upravo mafijaški bosovi???!!!
(pitaj Boga gde su tu našli svoju logiku, ali se tako priča).
Komentari
Poslednji komentari
Sandrea Mančić
19:32 // 18. 11. 2011.
Ne mogu da verujem da jos uvek neko govori to cuveno "nije ima od Boga"!
Molim Vas da mi javite koja je bolest od Boga da je vrlo rado prihvatim, bar neku koju je Bog verifikovao i odobrio, jer nekako sve dobijam ove koje nisu od njega, imama HIV, lecim se od zavisnosti-heroinske i od cega god da se razbolim kazu da 'nije od Boga'. Ja sa mojih 12 god.dragi gospodine nisam imala pojma sta je droga, a uzela sam je pa je posle ona mene, ovo drustvo te 89-te god.nije zelelo da prica o tome...i tako ja redom postadoh kolateralna steta
Sandrea Mančić
19:25 // 18. 11. 2011.
Dragi dr.Vukadinovicu,
najpre hvala Vam na ovom tekstu jer je tema veoma vazna. Ja sam dugo godina bila heroinski zavisnik. Vec 7.godina sam na tretmanu lecenja i nikada vise nisam uzela heroin-sto je i bio moj osnovni cilj. Medjutim, moram da primetim da mi koji smo u problemu zavisnosti, imamo samo podrsku vas psihijatra, pojedinog infektologa i epidemiologa i to je sve, a zavisnost nije samo medicinski problem vec drustveni. Kad god imamo bilo koji problem, to nam resavaju nasi psihijatri, i to manjina psihijatara koji su zeleli da se bave zavisnicima. Centri za soc.rad, neko drugi, niko ne zeli da nam pomogne, a nama je ponekad potreban npr.i stomatolog, koji uglavnom kaze "aha, ti si godinama unistavala svoje zube heroinom pa sada ja trebam to da ispravljam", a da ne pominjem kada je neko HIV pozitivan ili HCV poz.E kad bi mogli psihijatri i da nam popravljaju zube, verovatno nas drustvo ne bi ni videlo kao problem.Cilj jeste da se zavisnik socijalizuje, da dobije posao..
Dragan Vukadinovic
16:36 // 18. 11. 2011.
Odgovor2 Medi
4. Konkretni pedofil nije uspesno izlecen ukoliko se u sklopu lecenja ne ubedi i uveri da mu ne odgovara konkretno radno mesto. Jedno od pravila lecenja zavisnika je da prekinu kontakt sa osobama koje su u veyi sa njnihovom zavisnoscu (dileri, drugi aktivni zavisnici) upravo da bi se smanjila verovatnoca da ponov recidiviraju. Po analogiji pedofil se nikako nebi smeo da vrati na navedeno radno mesto, ali yasto da se ne vrati u neku kancelariju, radionicu (geronto centar da se i ja nasalim)
5. Imam puno prijatelja koji su diabeticari, i nisam ih izabrao po bolesti vec jer su dobri ljudi. (posebno pozdravljam sa komentarom gore prisutnog kome se ujedno i zahvaljujem na podrsci), ali postujem i svoje pacijente zavisnike i kao pacijente i kao ljude
Meda
03:08 // 19. 11. 2011.
Da podsetim, moj odgovor nije o sustini teksta vec o degutantnom primeru.
U prvom pasusu vase kolumne (podebljano) otvoreno svrstavate ljude koji proveravaju da li je (uslovno) narkomanski korisnik udaljen od posla sa decom medju one koji "malo, ili nimalo ne poznaju problem narkomanije" a kasnije to degutantno potkrepljujete primerom dijabeticara koje svrstavate, posredno, u identicnu kategoriju.
Vrlo uprosceno:
* Koliko covek treba da poznaje narkomaniju da bi znao da heroinski korisnik, izlecen ili ne ne sme da radi sa decom?
* Koliko covek treba da poznaje narkomaniju da bi znao da prava koja ima dijabeticar nisu ni slicna onima koja ima heroinski zavisnik (izlecen ili ne) iako su oboma njihova prava drasticno uskracena?
Meda
Dragan Vukadinovic
18:28 // 19. 11. 2011.
Sve smo blize da otklonimo nesporazum, jer mi pruzate priliku da pojedine stvari objasnim.
Kod dijabeta je prevencija najvaznija. Blagovremenim otkrivanjem i lecenjem se smanjuju posledice i komplikacije bolesti.
Elem, prozvao sam nestrucne ljude koje interesuje ime nastavnice, a ne pitaju sta se preduzelo da se to ne desi!
"Hajkom" na pojedince se nista ne resava! Sustinski problem se karikira i gura pod tepih.
Ni ja ne zelim da mom detetu predaje zavisnik koji zloupotrebljava opijate i druge PAS, sve jedno da li to radi u skoli ili kod kuce. Ali ne zelim ni da takav vozi autobus, voz ... ne zelim ni zbog sebe ni zbog te osobe.
Preventivne aktivnosti, koje to sprecavaju i znacajno umanjuju, uvedene su u americkim firmama jos pre 30 godina. Mi trebamo samo da ih primenimo a upravo to ne cinimo. One bi nas stitile od ovakvi i mnogo tragicnijih situacija, a samim zavisnicima povecale sansu da odu na lecenje, a i za drzavu je jeftinije.
Da li Vas interesuje kako to drugi rade?
Pošalji komentar:
Vaš komentar će biti objavljen po odobrenju od strane administratora.
Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.
Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.
Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.
Administratorima Južnih vesti se možete obratiti ovde: admin {at} juznevesti {dot} com.