Izbor bojkota

Kada bi, kao u onom vicu, svima nama sad stigao kelner s čuvenim pitanjem „šta smo imali?“, pa da naplati, šta bi bio naš odgovor?

Imali smo borbu za demokratiju, sada imamo apsolutnu samovolju vlasti i ljude koje kao da nije briga za demokratiju.

Imali smo ratove koji su nam pojeli novac, ljude, prostor i vreme, sad imamo poricanje da su se ti ratovi uopšte dogodili i neznanje o tome koje smo izgubili a u kojima pobedili, bez obzira što tvrdimo da nismo ni učestvovali.

Imali smo Kosovo s kojim nismo znali šta ćemo i umemo li išta osim nasilja, sad imamo Kosovo za koje tvrdimo da ga imamo i pregovaramo kako da ga nemamo, ali da ga imamo.

Imali smo ekonomiju devastiranu ratovima i sankcijama, sada tvrdimo da je tada ekonomija bila super, a da je i sada super, samo što vlast grdi ljude da ne umeju da žive s premalo para, a i lenji su, pa neće da zarade, a opozicija ne ume da štiti njihova prava.

Imali smo reke, sad ih pakuju u cevi i lažu da je to „sve po evropskim zakonima“

Imali smo medije, vazda pritiskane od moćnih i iz vlasti i iz opozicije, nekad sa strahom „da li će ih iko zvati zbog nečega što su napisali“ danas s unapred sastavljenim rečima o kojima treba pisati ili te neće biti.

Imali smo pravosuđe nad kojim je aljkavo i s osvetničkim duhom pokušana lustracija, sada imamo pravosuđe koje čeka ustavne reforme bez prostora za sopstveni integritet, neophodan za nezavisnost.

Imali smo skupštinu u kojoj se vazda lupetalo, kažu „jer narod voli to da sluša“ (sic!) sada imamo skupštinu koja samu sebe poriče i manje je od glavnog odbora vladajuće stranke, a samo malo više od slučajnog skupa ljudi koji pojma nemaju šta im je posao i nadležnost.

Imali smo izbore koji su kradeni sve do 1996, pa odbranu izbone volje ljudi tri puta, te 1996. kroz proteste, pa 5. oktobra 2000. jer vlast nije htela da prizna poraz, pa 24. aprila 2016. jer je vlast htela da pokrade tri izborne liste, sada imamo samovolju nasilja nad izbornim pravima, zastrašivanje, ruganje izbornom procesu.

Nikad nismo imali dijalog, nikakav, nigde, ni sa kim, ni o čemu. Nikada do kraja nismo razumeli i prihvatili dragocenost dijaloga, koncepta demokratije i vladavine prava.

Imali smo izbor bojkota maja 1992, septembra 1997, DPS bojkot 24.09.2000, bojkot ustavnog referenduma 2006.

Sada opet imamo izbor bojkota, jer smo opet sve drugo probali.

I opet će kelner nama svima da stigne na naplatu.

Druže kelnere, šaraj malo za tu naplatu, ovo ispošćeno srpsko društvo je oglobljeno pogrešnim politikama, neznalicama koje donose odluke o svemu, lutanjem po mraku sadašnjosti decenijama živeći u zabludi o tome kakav je svet XX ili XXI veka. To srpsko društvo je često lagano, obmanjivano, varano propagandama da je „zlatno doba“ tu iza ćoška, samo još malo da se strpimo i da ćutimo, to srpsko društvo je hranjeno zlom podela, netrpeljivošću za različite od sebe, huškanjem na sve koji bi govorili istinu o tome šta smo, ko smo i kuda idemo.

Šaraj malo, kelner, jer su to i jedini ljudi kojima naplaćuješ, a vazda i tuđi dug plaćaju.

A i inače ti kuvar pomije pravi, pa ako moramo da ih jedemo, ne moramo da hvalimo kuvara, jer račun će opet platiti oni koji ni to jeli nisu.

Sebe bojkotujemo, takve kakvi smo danas, s nadom da ćemo poželeti da postanemo bolji nego što jesmo.

I da bi bilo dijaloga i o bojkotu i o izborima, kakvi bi trebalo da budu.