Srpski način života

EU će između 30. septembra i 8. oktobra 2019. u Evropskom parlamentu odlučivati o sastavu Evropske komisije čija je predsednica Ursula von der Leyen izabrana nakon nemogućnosti da se po pravilima „direktni kandidiat“ izaberu Manfred Weber ili Frans Timmermans.

Ta činjenica nije izazavala toliko buke koliko dva mesta u budućoj komisiji, prvo namenjeno Margaritis Schinas iz Grčke sa nazivom „Zaštita našeg evropskoh načina života“ a drugo, personalno rešenje Mađarske za proširinje i susedsku saradnju László Trócsányi, saradnik Viktora Orbana, bivši ministar pravde u njegovoj vladi, poznat po zarobljavanju pravosuđa i medija i gradnji zidova bodljikave žice na granicama Mađarske politikom „migranti ugrožavaju naš način života“.

Ursula von der Leyen je na kritike o “zaštiti našeg evropskog načina života”, zato što će tu biti i nadležnost za migracije, izjavila da se to odnosi na „evropske vrednosti različitosti, tolerancije, nedskriminacije i svega drugog čime je EU privržena svojim ugovorima“

Malo njih je primetilo da ona mora da objašnjava i šta je i zašto treba štititi taj način života i od koga i kako.

U mnogo čemu Evropa je zaboravila da je pre svega mirovni projekat, zasnovan na dijalogu i slobodnoj volji ljudi da žive bez granica, radeći na zajedničkom tržištu i živeći u nacionalnim državama sa slobodama da žive i rade bilo gde.

Zato su u vremenima krize postali više od Evrope kao geografije, a manje od Evropske unije kojom bi ljudi bili zadovoljni.

A kako bi objasnili nama šta je to „srpski način života“ i zašto bi ga trebalo štititi od bilo koga i kako?

Čini se da niti znamo šta je, niti želimo dijalog o tome, niti nas je briga za bilo koji vrednosni sadržaj kojim bi ispunila odgovor na takvo pitanje, niti se iko to pita, niti ikog zanima, skoro sve što znamo je da smo duboko nezadovoljni načinom života u Srbiji, neki od nas i gnevni na taj „srpski život“ koji je ispunjen konfliktima, siromaštvom, verbalnim i svakim drugim nasiljem, krhkim institiucijama, nacionalnim i lokalnim samovoljama, pohvalama neznanju i neprekidnim ugrožavanjem svake i svačije slobode i zapisanog prava.

Želimo da menjamo taj „srpski način života“, a bez truda za dijalog u kom bi porazgovarali o tome u ŠTA želimo da ga menjamo, šta je to „srpski način“ koji bi smanjio nezadovoljstvo, artikulisao gnev ljudi i omogućio da napravimo bilo kakav konsenzus o tome šta smo, ko smo i kuda idemo.

Najlakše je reći „hoćemo evropski način života“, ali niti ko čita šta to stvarno znači niti ko stvarno ozbiljno radi da taj evropski postane i srpski način.

Zaglavljeni u nemoći da se razvijemo sami i u nevoljnosti da se razvijemo kako to kažu drugi čučimo u XXI veku na isitm bespućima strateških nedoumica kao i u XIX ili XX veku.

Lenjost duha? Mitska zajednica? Ničim utemeljena arogancija nacije? Poricanje realnosti?

Hteli bi i mit i moderno i dijalog i mržnju i Rusiju i Evropu i disciplinu i šlamperaj i kritiku i samovolju i razvoj i stagnaciju – sve bismo to najradije nekako zajedno smešali da sve postane bolje, a da se ništa ne menja. Inat sebi na štetu.

Zato radije bežimo iz Srbije u taj isti evropski način života jer ga nemamo kod kuće i jer nećemo dijalog o tome a KAKO da ga imamo.