Zima, zimske radosti i roditelji

U mom detinjstvu bilo je malo dilema. Osnovno pitanje je bilo koji je raspust bio lepši, miliji.

Da li je to bio onaj koji je počinjao polovinom juna i trajao čitavu večnost, ispunjen posetama rođacima, odlaskom na more sa izviđačima, nezaobilaznim boravkom na selu i na kraju vrelim, sporim avgustvskim danima punim mirisa zrele lubenice i pečene paprike ili kuvanog paradajza? Ili je to bio onaj koji je počinjao polovinom januara koji je trajao „samo“ tri nedelje, otprilike do 6. februara, ispinjen snegom prekrivenim ulicama, baštama zatrpam snegom, krovovoma sa kojih vise „lulice“, promrzlim prstima, rumenim obrazima i redovno mokrim nogama?

Nama, deci, zaista je izbor bio težak. Roditelji su već nešto drugo!

Prevagu je, ipak, odneo zimski raspust. Deca su to! Nemaju realne argumete za merenje vrednosti stvari.

Nama je bili dovoljno to da je dan pun, da je dinamičan, da je kratak za sve ono sto dete želi. Počinjao je nezaobilaznim „ Obrarovnim programom „ na RTB 1 koji je, opet, redovno sadržavao seriju „Opstanak“ i „Zimski bioskop“, i to je bilo vreme kada smo jednim okom pratili televiziju a drugim okom majku u čijem smo izrazu lica tražili najpogodniji trenutak da izrazimo želju da izađemo napolje. Kada taj trenutak dođe svet je bio naš. Sav sneg, sav led, sve ulice prekrivene belim prekrivačem, sve zavejane bašte sa gomilama snega, mekanog, pogodnog za pravljenje grudvi, bile su naše! Sve je bilo naše, sa verom da ćemo to isto želeti dokle kod smo živi, dok god dišemo. Ulazili smo u kuću tek posle niza ozbiljnih pretnji da nas sutra neće pustiti iz kuće, uplašeni realošću te pretnje. Veće kazne od lišavanja mogućnosti da iznova i iznova vučemo sanke uz ulicu, posipamo ulicu vodom ne bi li se preko noći zaledila ili nanošenja snega na mestima gde su starije komšije posule pepeo nismo mogli zmisliti. Ulazili smo krotko, promrzli, ruku rumenih kao krv, sa pantalaonama sa kojih vise pomenute „lulice“, mokrih nogu i gladni, radujući se već tada sutrašnjem danu u kome ćemo biti brži u sankanju, spretniji u grudvanju, izdržljiviji u manje zabavnom kretanju uzbrdo. I bili smo srećni...I mi...i naši roditelji.

Nikada nismo videli kada se to čiste ulice. Pouzdano znam da su ulice, dvorišta, drveće, klupe, kontejneri trotoari, krovovi, ulazna vrata, ponekad i prozori tokom noći dobijali drugačije oblike, postajali skriveni blistavo belim prekrivačem koji se trudio da negira sve ono što je ljudska ruka sačinila. Sve to pouzdano znam! Videla sam to mnogo puta proveravajući, kroz povremeno zamrznuto prozorsko okno, da li pada sneg. Jutro je donosilo uvek drugačiju sliku krajolika. Kolikogod bili razočarani isčezlom nevinosti noći koja je imala bajkolike oblike i snagu, znali smo da promene vidljive ujutru nisu plod magijskog dejstva već da su vinovnici toga naši roditelji. Oni su brinuli o tome da prokče put od ulaznih vrata kroz dvorište te dalje kroz ulicu, preko trotoara i dalje, i dalje i još dalje, do prdavnice u kojoj kupuju hleb i mleko i još dalje. Svako ispred svog doma, dvorišta, ulice... i dalje.

Niko to nije smatrao vanrednim stanjem. Niko! Pa, zima je, pobogu! Nikome nije palo na pamet da u to doba prekine nastavu! Reći će neko „Naravno, kad govoriš o raspustu“. Tačno! O tome i govorim. I računam, nekako, da postoje pametniji od mene, i da postoje oni čiji je posao praćenje vremenskih uslova, i da postoje oni koji obrađuju podatke koji se više od jednog veka prikupljaju, i da postoje oni koji žele da čuju kakvi su njihovi zaključci i, na kraju, oni koji na osnivu tih zaključaka donose odluke o tome kada je to najprikladnije odrediti zimski raspust.

Godinama, decenijama već znamo da je najviše padavina upravo u periodu godine u kome se sada nalazimo. Nije li razumno prilagoditi školsku godinu tome? Ne izgleda li ovako da po svaku cenu ubeđujemo Planetu da se kreće malo drugačije.... po našem rasporedu?

Danas...  detinjstvo je daleko, samo su nam pitanja ostala tu, pri ruci. Danima je glavna vest na svim medijima to da pada sneg. Zaboga, pada! U februaru?! Usuđuje se da pada po kolovozu. Tu već lako nalazimo krivca – to je zmska služba u svakom gradu. Ali on, zaboga , pada i po trotoarima i po školama, i ispred marketa i tržnih centara. Ma, pada, bre! I u Beogradu pada! Pa nije li to razlog za proglašenje „Vanredne situacije“, jer, zaboga, neko mora biti odgovoran? To su, po pravilu, neki entiteti čije ime nismo smislili te ga nazivamo zamenicama često i njih izostavljajući iz rečenice kada kažemo „ opet (oni) nisu očistili“ ili neki još veći čije ime ne otkrivamo već kažemo „vanredno“! i to sve govori.

Eh.... nismo li to mi, isti ono koji smo se u detinjstvu zaklinjali snegu i zmskom raspustu da ćemo mu se uvek radovati, da se ćemo se „boriti“ protiv onih koji nam ne dozvoljavaju da zaledimo ulicu ili posipaju po njemu materiju koja ga topi, nismo li mi to sada roditelji koji su na redu da isprate decu na sneg i budu srećni zbog njihove sreće kad u predvečerje promrzli i gladni uđu u kuću, nismo li, dakle, mi ti koji proglasismo to „situaciju“... vanrednu situaciju... umesto da prosto čistimo sneg kao naši roditelji nekada?

Čega se mi to bojimo? Podizanje ovoliko buke oko snega koji pada i temperature koja je ispod nule govori o našem strahu da se suočimo sa potrebom da se ponašamo kao odrasli ljudi, sa odgovornošću odrasle osobe čiji je zadatak da dela, da rešava probleme a ne da priča o njima. Ne ponašamo li se kao deca čiji su roditelji otišli u posetu te sada kao jedini vlasnici kuće, doma, uživamo u toj slobodi igrajući se roditelja? Pri tom biramo samo onu stranu te uloge koju kao deca ne možemo da iživimo, dakle onu koja roditelje pokazue strogima, te tako donosimo odluke koje nas strogima i „velikima“ prikazuju. Proglašavamo „situacije“ i dajemo naredbe. Naredbe institucijama, javnim preduzećima i opštinama da čiste sneg, da odrede ljudstvo koje će to raditi u radno vreme! Obaveza je svih nabrojanih da organizuju čišćenje snega! Obaveza! Naredba! Situacija!

....a doneli smo pravilnik po kojima se mnogima od njih smanjuje plata... nekima i za par hinjada. Po naredbi nekoga ko se isto „igra roditelja“.
Šta je sa nama, zaboga? Ne bacajmo jedni drugima „sneg u oči“!